Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 19.Maj.2018, 11:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Jezičke nedoumice

Bez sumnje ima nešto neizrecivo, ali bilo je toliko toga izreknutog što nisam uspevao da razumem, a nije da se nisam trudio - zašto se konjima viče ‘čakaj’ kad treba drže malo desno?! Iz istog semantičkog razloga zbog kojeg im se komanduje ‘ote’ ili ‘ot’ ako si rad da skrenu blago ulevo. 

Bez sumnje ima nešto neizrecivo, ali bilo je toliko toga izreknutog što nisam uspevao da razumem, a nije da se nisam trudio - zašto se konjima viče ‘čakaj’ kad treba >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << drže malo desno?! Iz istog semantičkog razloga zbog kojeg im se komanduje ‘ote’ ili ‘ot’ ako si rad da skrenu blago ulevo.

Avlijom se svaki dan orilo “pi-pi-pi”, “lika-lika-lika”, “biri-biri-biri”, što se dalo razumeti, gazdarica se upinje da ih dovabi na njihovom maternjem jeziku, ali se rascepljenost sveta na muškarce zvane ljudi i na žene očitovala i u obraćanju živini: nikad nisam čuo nijedan muški glas da vabi bilo čiji podmladak, ljudima je živina mogla biti samo na smetnji, i od njih si mogao čuti samo “i-ša, boga vam materinog”, “vaaž’!”, “kač odatle, šta ji jedared već ne zatvorite”…

“Čibe” ili “conji-gaa” shvatao sam kao šifre dogovorene između čoveka i njegovog najboljeg prijatelja: to su bili ostaci ili plodovi dresure koje se više niko ne seća, ali su naredbe ostale na vjeki vjekov.

Nisam razumevao ni sve izraze u međuljudskim odnosima: mlada na primer, kojoj postane nesnosno u njenoj novoj porodici - di je živa još i svekrvina mati, di ima dva devera i dve jetrve - mogla je da mane, manula ta i ta, vratila se kod brata i matere, gde isto više nije dobrodošla, jer se i taj brat, premda mlađi, oženio, sestri je dao miraz on zna koliko lanaca zemlje, i seja mu se sad vraća, a zemlja ostaje onima od kojih je privremeno utekla… A mogla je tj. mlada da bude i oterana. Kad sam to prvi put čuo, pitao sam zašto su je oterali, jer sam bio kod svatova i video koliko je lepa, rečeno mi je da je odgovarala. “Odgovarala?! Pa što su je oterali ako im je odgovarala?!” – “Pa ni im je odgovarala! Svekar joj kaže nešto, a ona odgovara, ne sluša…”

U muška ljudska prava spadalo je psovanje, koje je obuhvatalo i mater, i nebeska tela, i Sina Gospodnjeg, i Boga Oca, dok su ženama preostala samo mitska bića i povrće, tako si od babe mogao čuti “id-u-vile”, “id-u-peršun”, vrlo retko bi neka žena nekog oterala “u-očin” (gde muškarci pa nikog nisu terali), nisam shvatao da me povik “id u vile” otprema među ravijojle i primorkinje, a ne u vile naslonjene na zid pored štalskih crvenih vrata.

Moj prvi susret sa poezijom bio je delo nepoznatog okrutnog autora: “Mali deda i veliki/Vukli babu po štrnjiki…” Ovaj veći mora da je išo po razoru, ili di je sklad, a ovaj manji, kao i njihova zajednička žrtva, po štrnjiki… Proći će nekoliko godina, naučiću stihove o drugu Titu i o Svetom Savi, dedovska šala, usled koje je baba kritični deo tela oderala, bila je bezmalo zaboravljena, ali su nam šupu i kujnu zidala dvojica starih samoukih maora, dva deda Miloša, jedan je bio niskog rasta, godine su ga dodatno celog srazmerno smanjile, drugi je bio za glavu viši, njihov dolazak osvežio je spomen na prve stihove koje sam znao naizust: da niste vas dvojica vukli babu po štrnjiki?...

Poneka rima nastala bi u jedinstvenom trenutku nadahnuća; jednog maglovitog jutra čuje moj baba u ataru klepetušu i sitniju zvoncad na ovcama koje još ne vidi i ne prepoznaje, začuje lavež kera zvanog Borbaš, napokon nazre siluetu starog Šule: “Pozno sam te po muzici…”, iz opaklije stiže odgovor: “A ja tebe po guzici!” Baba produžava ka njivi, Šula ostaje naslonjem na dugačak štap, sura skulptura u slatinama, mogli su da se pozdrave i pukim klimoglavom, ili dignutom rukom, ali im je draže da ni iz čega stvore srpski usmeni haiku.

Da, dugo sam mislio da su neki uzvici urođeni i jednaki za sve narode, da se svakome koga nešto naglo zaboli otme “jao”, kad, čujem u Americi “auč”, pa zar je to konvencija, bogo moj?! Prauzvik koji se čuo dok su naši staari još živeli u Africi možda nije bio “jao”?! Nije!

Ni bapsko “pi-pi-pi”, ma koliko nam se činilo savršenom onomatopejom, nije na snazi drugde. Na ruskom je pile cipljonak, pilići su cipljata, i ako je neki ruski pesnik pevao o starici koja stojeći na pragu mokru živinu vabi, babuška nije vikala “pi-pi-pi”, nego “cip-cip!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...