Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 21.Okt.2017, 12:25   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ljubomir Živkov: Dobrovoljna ispravka

U nemogućnosti da se obratim svima koji istrajno greše, rad sam, a i dužan, shodno možda i Zakonu o javn. informisanju, da objavim sledeću ispravku: u tugaljivom trenutku kad mladu izvode iz roditeljske kuće da bi život nastavila možda i u zajednici sa svekrvom, svekrom, snajom i deverom, peva se i o njenom tobožnjem dvoumljenju i hinjenoj uskopišćenosti, gde viče kako neće pa neće (da se uda), a kumu namiguje da potonji dadne znak za pokret, e, već četrdeset godina slušam “metla >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << nogu na fotelju/pa sve viče ‘neću’”...

Kako to mislite “na fotelju”?! Pa u vreme kad je pesma nastala fotelju ima samo Dunđerski, i niko više, možda neko mladu zamišlja sa nogom na beržeri, izdignutom kao da je u kabareu, tako da joj se bezmalo vide podvezice, to je gradski, gospodski pristup, tako pevaju svatovi koji ne znaju šta je potega, a to je deo fijakera, taljiga, ali i običnih dugačkih kola, prečaga od kovanog gvožđa na koju se nogom osloniš kad se penješ; fijaker ima dve potege napred, i dve sa strane, vrlo pristupačne, niske, kao ove koje sad imaju fensi džipovi…

Sve i kad bi imali fotelju, ne bi mladini roditelji taj deo nameštaja izneli u avliju da njihova mezimica na njega frivolno podigne nogu, kao drug Tito na ubijenog medveda, ne, nogu je nevesta metla na potegu, deli je samo mali odraz da se prepne na fijaker, a ne mora čak ni da se prepne, mladež se rado vozi stojeći na potegi, i držeći se za metalnu šipku koja sa tri strane okružuje sic: ako neko misli da ja grešim, a da je urbana gerila u pravu, neka to kaže sada, ili neka ćuti do kraja života.

“Aoj, kćeri, jel to taj, ulja i bećar…” jedna je od arija i tema koju znaš otkad znaš za sebe, pa opet, kad smo negde pred kraj osmoljetke poželeli i mi malko da srbujemo, dopala mi se pesma “Pa i Bog je Srbin bio/Kad je stvaro svet/Pa je nama ostavio ovaj amanet”, prijatno sam se iznenadio, ta mi istorijsko-biblijska činjenica u školi, odvojenoj, kao i država što je bila, od Crkve, nije nikad bila predočena; kako pesma odmiče izbija na videlo njen šaljivi i dvosmisleni karakter, ne stavlja ona nas iznad naše braće Slovaka, Mađara, Rumuna, Roma i Rusina, u stihovima se priznaje da je deo našeg identiteta, ali i sudbine, da prekardašimo kad počnemo piti (“Ako misliš Srbin biti/Devet dana moraš piti/I deseti nastaviti/Pa ćeš pravi Srbin biti!”); naredni, rodoljubivi stihovi slabiji su kudikamo od početka, ima i rima “Sunce jarko-Kraljević Marko”, melodija mi se međutim učinila baš borbenom i rodoljubivom, a nisam je zbog herojskog teksta prepoznao, mada je bila uzeta i za nemio noćni događaj, kad je cura u mrkloj noći ili na mesečini ugledala prikazu (“Pošla cura sa prela/Pa susrela berbera/A on ima beli mantil/Pa je plaši kao vampir!”): narod je kao trener, našto menjati ekipu koja pobeđuje tj. ariju koja uvek razonodi društvo?

Evo dokaznog materijala još jedared: “Metla nogu na potegu/Kad je stvaro svet/Pa i Bog je Srbin bio/Pa sve viče ‘neću’/A na kuma namiguje/Ovaj amanet”!).

Šta ja kao samozvani muzički paleontolog držim da se desilo?

Jedna muzikalna manjina iz koje potiče dosta primenj. umetnika izišla je u susret srpskom rodoljublju i samoljublju, te je stihove meni nepoznatog autora o srpskom poreklu Svedržitelja Tvorca ubacila u raspevani svatovac, i gle, dobro beše veoma!

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.45.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...