Izvor: Magyar Szó, 14.Jan.2016, 21:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kuca mi na prozor…
Jožef Bogdan
Naš poslednji razgovor smo vodili pre dve godine u hladu crkve u Kikindi. Tada je pesnik baš zaćutao, jedva da je objavio nekoliko tekstova, povukao se od ovozemaljskih stvari. Od kada svešteniku Bela Crkva daje dom, kao da je ponovo našao sebe i pesnik, opet se vratio u književni život. Mada su pesme, koje iz njega izviru, više tužne, ali se skica „milosti Boga“ iscrtava i u njegovom sadašnjem životu.
Katolički sveštenik, vojvođanski mađarski >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << pesnik, Jožef Bogdan je 12. januara proslavio 60. rođendan što je bila divna prilika za razgovor.
Da li ste našli mir u svojoj šezdesetoj godini?
– U mom sećanju je još ostao zagrljaj grana kestena u Poštanskoj ulici i čudna igra senki na žutim pločnicima. Ova slika je urezana u mene. Ako pomislim na Kikindu, uvek se setim te slike. Sve dok nisam došao u Belu Crkvu, gde sam na proplanku ugledao ogledalo Dunava koji se prostire između zemlje i neba. Ovaj novi doživljaj prostora me je odneo u drugi svet koji mi se čini lepim, čak i u svojoj stranosti, sve do danas.
U ruku su mi dospeli memoari Ferenca Hercega koji je četiri godine živeo ovde. On je opisao to na sledeći način: „Bela Crkva se prostire u dubini zemljanog talasa gde je toliko pesme i zvuka čaša koliko on još nije video, nije čuo.“
Najviši proplanak koji se naziva Tri krsta, sa njega se vide srpska, rumunska, ruska i katolička crkva, i kako njihovi tornjevi namiguju jedni drugima. Kada vidim ovu sliku, setim se Rabeja, najsevernijeg dela Banata, gde se gledaju crkve triju država: Rumunije, Mađarske i Srbije.
Prošle godine, krajem zime ste održali književno veče u Senti, gde ste rekli da ste imali osećaj kao da vas je anđeo pozdravio prilikom dolaska u Belu Crkvu. Da li se osećate pod zaštitom anđeoskih krila tamo gde – kako mnogi kažu – ni ptice ne lete?
– U početku je u meni bilo neke strepnje zbog vavilonske gužve jezika, ali sam polako primetio muziku jezika. Većina vernika su Česi-katolici, koji kada na svom maternjem jeziku govore Oče naš iliti “Jenzsi na nebesi”, uvek imam osećaj kao da su zasvirale činije koje u mojim ušima sviraju dalje. U Kruščici i Češkom Selu sam naučio da služim misu na češkom jeziku, decu na časovima veronauke naučio deset zapovesti, a za sedam svetkovina takođe predajem češki.
Od kada sam stigao, šetam gradom u kojem su nekada živeli isključivo Nemci gde se sada ne govori nemački jezik, i pokušavam od kuća izmoliti da mi pričaju o svojoj prošlosti. Bela Crkva je 1946. godine prestala da bude nemački grad, ovdašnje Nemce su proterali, odveli u logore ili ubili. Ova šaputanja koja čujem sa prozora kuća i iz dubina vrtova, govore glasom tuge. Celu okolinu šaraju željezničke šine i rampe koje se održavaju, ali voz još nisam nikada video. To su postavljene šine kojima ne prolazi život. Zbog toga su pesme koje sam napisao ovde toliko mračne.
- Može li se sveštenik nadati nečemu višem sem da služi na mestu gde je nekada mađarski jezik učio Ferenc Herczeg?
– Svoj šestdeseti rođendan sam doživeo ovde i sad već imam pogled na stanice gde sam do sada služio. Od Bele Crkve u južnom Banatu sve do Nove Kanjiže. Sveštenstvu sam se dao kao petnaestogodišnjak, tako da sam već 45 godina među sveštenicima i monasima, i na taj način se crkveni život sa svim svojim svetlim trenucima i senama upio u mene.
- A pesnik? Može li pesnik biti zadovoljan u svetu koji je zatvoren za dešavanja u književnom životu? Kako doživljavate svakodnevice, šta vas čini srećnim? Umete li da budete bezbrižni i srećni? Može li biti sretan čovek onaj koji donosi vesti siromašnima i poniženima?
– U Dvoričevu, nakon nedeljne mise, vernici su kao iznenađenje za moj šezdeseti rođendan priredili program, koji je pripremila beogradska studentkinja Gizela Horvat. Bio je to jedan od najlepših rođendana u mom životu. Mada znate kako to ide:
Čovek kad ima šezdeset, već mumla kad stiže muka
Preko dvogleda vidiš ga u liku medveda
Polako hoda u kričućoj pustinji snega
Video je već sve, sada ne vidi ništa
Ovu pesmu sam napisao nedavno kada sam se već približio šezdesetoj i kada je bilo samo pitanje dana kada će mi zakucati na prozor.
Dvoričevo je jedino selo sa svojih dvesta stanovnika gde mogu da održim misu i na svom maternjem jeziku kako sam to činio tokom trideset godina. Tu sam sveštenik potpuno drugačije nego u parohijama gde sam služio do sada, pošto tu ne postoji zajednica. Ali moja radost je tim veća zbog ličnih susreta. Na primer, ostareli oficiri, koji su službovali još za vreme Tita, mi se obraćaju jer su vojnu školu pohađali u ovom gradu. Tokom ovih susreta pričaju mi o svom životu, počinju ponovo da idu u crkvu, da ponovo veruju. Stari ljudi me pitaju sa znatiželjom, kao deca na veronauci o životu, zbog čega smo ovde, na ovom svetu.
Bila je velika radost i to što je još prošle godine, tek tu i tamo sedeo neko u prelepoj cerkvi Svete Ane, a sada je bila prepuna. Moj je stari običaj da kada se spremam da održim govor i kad stanem pred oltar, umem, uz pomoć mašte, da popunim crkvu i da govorim kao da je zaista masa ljudi u crkvi.
Tu, kada grad sakriva gusta bela magla, kao da vidim iz svojih domova proterana siva lica u magli. U mom životu ovo je sadašnja stanica, i kao i uvek do sada, gde god sam bio, pre ili kasnije, iz moje biografije se iscrtala skica „milosti Boga“.
