Izvor: Blic, 04.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad je tramvaj jurio do Salajke
Predratne novosadske zanatlije volele su pozorište. Glumci su im bili ljubimci pa su ih rado primali i sa njima bi uvek popili po čašicu pića, a u radnji, gde god se okreneš, pozorišni plakati i kritike predstava u novosadskim pozorištima. Bili su redovni i rado viđeni na premijerama, a u tom duhu su odgajali i svoju decu.
- Svake subote i nedelje otac nas je vodio na matine u pozorište. Toliko sam se radovala svaki put da se i sad sećam da su mu prijatelji često govorili: - >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Lazare, ova tvoja Darinka biće glumica - priča za „Blic" glumica Dara Čalenić.
Sa vršnjacima je trčala po jendecima Salajke i šetala ulicama Podbare noseći krpenu lutku, jer bolju nije imala, kao ni većina tadašnje dece. Salajka je bila prepuna kuća sa baštama u kojima su rasli paradajz i paprike. Kroz te bašte i dvorišta prolazilo se iz jedne ulice u drugu, i baš tu su se komšije družile.
- Ponesemo svoje krpene lutke i metnemo ih u kutije od cipela kao u kolica, pa u šetnju - priča Dara Čalenić.
Kuća i bašta je sve manje, sazidane su nove zgrade koje, kako kaže, izgledaju kao dekor bez duše, ali i bez ozbiljne namere da dugo traju.
Dunavski park bio je ali i ostao omiljeno šetalište mladih i igralište za decu, samo što pre nije bilo jezera. Bio je tu i Pionirski dom i tenisko igralište na istom mestu gde i danas. Ostao je i Štrand gde su se okupljali, a i danas se okupljaju mladići i devojke.
- Uzmem sestrin bicikl pa pravac Štrand na pržene krompiriće sa kiselim mlekom - seća se Čalenićeva.
Zmaj Jovina nije bila šetalište, a ispred Vladičanskog dvora nije bio Spomenik čika Jovi Zmaju, već veliki krst od raznobojnog mermera koji je uklonjen ubrzo posle završetka rata. Umesto šetača tramvaj je išao kroz Zmaj Jovinu, pa Pašićevom i dalje kroz Podbaru do Salajke.
- Ispred Platoneuma bila je tramvajska stanica. Baš tu sam izlazila iz tramvaja i onda trkom u Nikolajevsku školu, sada Jovinu gimnaziju - priča ona.
Nije bilo kafića, a aktuelni su bili domovi kulture, razne sekcije. Organizovale su se zabave.
- Tako smo se družili. Sad je više zbivanja u gradu. Tu je „Egzit" za mlade i to je ono što im treba pružiti. Ne treba preterivati u kritikovanju, naprotiv, jer ako na festival dolaze grupe iz celog sveta, to znači i da Novi Sad pripada svetu - smatra Dara Čalenić.
Već dugo ne živi u Novom Sadu, ali kaže da iz njega, zapravo, nikad nije ni otišla.
- Uvek se vraćate tamo gde ste rođeni. Ko zaboravi gde se rodio i odakle je, ne može ni u drugom kraju dobro proći. Zato sa radošću pričam o mom Novom Sadu i o prijateljima kojih više nema. Mika Antić je bio veliki pesnik i samo je to bio do kraja života. Ostavio je iza sebe toliko kao da je živeo 1.000 godina. Kad stanem ispred Sokolskog doma, gde je nekada bilo SNP, kao da ponovo vidim kako izlaze glumice Ljubica Ravasi, Slavka Tošić, Olga Životić - seća se Dara i dodaje da starost nije laka, ali da čovek svojim umom mora da održi svoju duh živim.
- Kad umre duh, čovek više nije ni za šta. I Novi Sad je star, ali je očuvao svoj duh - zaključuje Dara Čalenić.
Najdraže uloge
Domaća publika Daru Čalenić pamti kao popadiju Persu iz čuvene ekranizacije komedije Stevana Sremca „Pop Ćira i pop Spira", Julišku u Nušićevom komadu „Put oko sveta", Izotu u delu „Savonarola i njegovi prijatelji" za koju je dobila Sterijinu nagradu 1965. godine i, naravno, kao Daru iz serijala filmova „Žikina dinastija". Od 1970. živi u Americi, a svake godine dolazi u Novi Sad na Sterijino pozorje. Sa suprugom Vladom Petrićem, profesorom Harvardskog univerziteta, osnovala je Fondaciju „Dara Čalenić" i ustanovila dve specijalne (novčane) nagrade za najbolju glumicu i glumca do 30 godina, koja se od 2004. uručuje na Sterijinom pozorju.
