Izvor: Blic, 09.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Grad iz koga vredni odlaze
Novi Sad je grad koji sve ostavlja nekako napola. Lično sam pogođena skandalima oko dve autobuske stanice, a smeta mi i onaj užas od fontane u Katoličkoj porti. Sviđaju mi se uređene fasade, Novi Sad malo podseća na Segedin, ali ni taj posao nije doveden do kraja. I odnos prema kulturi je takav. Tu su Filmski festival, „Egzit", Sterijino pozorje, dva i po koncerta su održana, ali će grad će ostati upamćen po prebijanju glumaca - kaže glumica Lena Bogdanović, dok sa ekipom „Blica" >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << polazi u obilazak centra grada, za koji je vezan skoro ceo njen život.
Lena nas najpe vodi na „mesto između dve bake", kvart između Ilije Ognjanovića i Jovana Đorđevića.Tu je Dunavski park, koji Novosađani, kaže Lena, vole jednostavno zbog toga što je lep. U njemu su čuveno jezero i labudovi, koji se vole čak i kada jedan od njih pokuša da vas ugrize. Tu su teniski tereni, na kojima je trenirala Monika Seleš. Na kojima bi trenirala i Lena, po želji svog dede, da se nije opredelila za balet. Tu je i Pozorište mladih, u kojem mladi Novosađani i danas sa uzbuđenjem gledaju „Vuka i sedam jarića", a potom izrastu u hladnu publiku.
- Nekada se smatralo da kada poberete ovacije pred Novosađanima, na Sterijinom pozorju, to je ono pravo. Danas je drugačije i postoje manje pozorišne sredine koje bolje prihvataju svoje glumce i predstave. Verovatno bi bilo drugačije da pozorišta malo više vode računa o tome šta Novosađani žele da gledaju - priča Lena, dok nastavlja ka Zmaj Jovinoj i Dunavskoj.
Upravo tu se vidi da Novi Sad staje napola. Fasade su uređene, ali nove zgrade niču bez plana i reda. Nikla je fontana, kojoj po Leninom mišljenju mesto svakako nije Katolička porta. Tu je i zgrada SNP, koja bi ovakva kakva je bolje pristajala delu oko keja i Dunava, a u centru je morala biti prilagođena arhitekturi. Ipak, u tom istom centru pune su bašte kafića.
- Zaprepastila sam se kada sam izašla u Ulicu Laze Telečkog. Naravno, pozitivno. Veoma je lepa. Drago mi je što su se dešavanja vratila u centar. Sve te bašte u pešačkoj zoni. Jeste gužva, ali to doprinosi živosti grada, ponovo se stvara jedna arterija gradskog života - kaže Bogdanovićeva, napominjući da su ranije, mesta dešavanja i izlazaka bila izmeštena. Najpre Đava, pa „Kaskada" na Limanu, „Rene".
Iako više Novi Sad nedeljom uveče nije pust, palanački duh se zadržao. Ljudi koji vrede odlaze. Jer, to je grad u kojem će biti prihvaćeni bez zadrške oni koji u njemu nisu rođeni. Uspešni Novosađani, čak i da dobiju Nobelovu nagradu, ostaju oni koji nisu znali da igraju basket ili ih je ispalila devojka. Tu je Lepa Brena na vrhuncu popularnosti čekala u redu u „Stoteksu" na odeljenju parfimerije, a Monika Seleš u jednom trenutku nije imala gde da trenira. U njemu je začet jugoslovenski pank kada je nastala „Pekinška patka", ali su i „La strada" i „Luna", „Ateisti", „Lav hantersi", „Ritam nereda" bili popularniji u drugim sredinama.
- Nosim vrlo ružne uspomene na to kako se moj grad poneo prema meni. U jednom trenutku shvatila sam da, ako želim da uspem u onome sto želim da radim, moram da odem iz njega i dolazim samo privatno, da vidim ono što volim i posetim ljude koje volim - kaže Lena dok vodi ekipu „Blica" ka Nikolajevskoj porti u čijoj blizini je smešteno sve njoj drago: crkvica, akademija, Nikolajevska ulica.
Nikolajevska crkva najlepša je novosadska crkva. Mala je i intimna, i u njoj se okupljaju oni koji religiju poštuju na pravi način.
- Nisam baš neki vernik, čak imam i pomalo levičarske stavove. One koji se na slažu sa Sinodom SPC. Mnogo toga bih im zamerila, ali ovu crkvu volim zato što ima neku čaroliju. Kada poželim, uvek ću doći baš u ovu crkvu, ni u jednu drugu veću – priča Lena.
U Nikolajevskoj ulici, uvek se mogu sresti studenti Akademije umetnosti. To je ulica kojom se dolazi do Akademije i u kojoj se sedi u pauzama predavanja"
- Druženje studenata Akademije uvek je bilo divno, a najlepše je bilo na prvoj godini. Bile su to one devedesete kada nije bilo ničega. Kuvali smo kafu na grejnom telu u učionici, svaki uspeh i rođendan smo proslavljali na Akademiji. Doneli bismo sami piće i muziku i pravili žurke. Na prvoj godini nismo imali ni kantinu. Kada je otvorena, bili smo oduševljeni što možemo da sednemo i naručimo espreso - priča Lena.
Bio je to period koji novosadski studenti pamte po protestima. Iako je Novi Sad imao čistu sliku, opozicija je pobedila toliko ubedljivo da to nije moglo ni biti proglašeno izbornom krađom, studenti su izašli na ulice. Kao podrška kolegama iz Beograda.
- Zaista mi je drago što sam u tome učestvovala. I sada se naježim kada se setim te solidarnosti, nepristajanja na uslove i zabrane, želje za promenom. Danas, kada se čovek seti svega toga, oseti razočaranje, ali je lepo setiti se te pozitivne energije - napominje Lena dok preko Trifkovićevog trga i „zle zgrade SNP koja nosi neku lošu energiju", po mišljenju i pričama glumaca, vodi novinare do Ulice Petra Drapšina. I žali za biciklom koji je u Novom Sadu stalno vozila, čak i obučena u haljinu i štikle.
Nisu primetili ni „Peperse"
Imam živog svedoka,
mog prijatelja koji
je na dan koncerta u jednom hotelu u Novom Sadu sreo i
fotografisao se sa basistom i gitaristom „Red hot čili pepers".
Niko i ne zna da su bili ovde. Novi Sad je takav
i zato je u njemu dosta opuštenija atmosfera - priča Lena.
