Izvor: Blic, 30.Jul.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Glumci i muzičari beže „Kod Džoa“
Novi Sad je stvoren za šetnju i to, onako, nogu pred nogu. Kada sam bio klinac, bilo nam je sasvim normalno da dotrčimo do centra grada. To ne bi bilo ništa neobično da nismo dotrčavali sa Klise, gde sam odrastao, udaljene od centra šest, sedam kilometara. Sada pak samo šetam - uz osmeh počinje priču naš vodič Petar Alvirović, frontmen grupe „Apsolutno romantično".
Nabrajajući mesta koja mu nešto znače, već na samom početku primećuje da im je zajednička - romantika. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << U bifeu „Kod Džoa" ona je vidljiva i kroz višedecenijski talog duvanskog dima i potamnele zavese.
- Ovo je najboemskije mesto u gardu. Ima dušu, zarobljenu u ovom podrumskom prostoru, i najvernije goste na svetu - kaže Alvirović, pokazujući rukom na „stalne rezervacije", pločice sa imenima zalepljenim na šanku, koje precizno govore kome je namenjena koja barska stolica. Status kultne kafane „Kod Džoa" nije zaslužio fensi enterijerom, već domaćinskom atmosferom, često prošaranom mirisom gulaša ili fiš paprikaša, koje gazda Džo godinama priprema gostima.
- Ovde su prošli svi glumci koji su ikada gostovali u Novom Sadu i svi oni koji su ikada snimali u obližnjem studiju „M". Umesto nekih ušminkanih koktela, nakon predstava i gostovanja, bežali su kod Džoa. I danas je tako - kaže Pera Alvirović, napominjući da je Džo jedna „retka novosadska konstanta".
Kad se zaželi romantike, pobegne u obližnji Dunavski park. Standardna slika labudova Ise i Bise, gomila dece, penzionera i zaljubljenih parova malo ga podseća na palanačku razglednicu.
- Park je nezaobilazna destinacija svakog Novosađana. Nakon što su nas, polivajući nas hladnom vodom, proterali sa klupa u porti, Dunavski park je bio idealno mesto za prve muzičke „nastupe": sedenje na klupi i sviranje gitare. Uostalom, ćerka mi je prohodala baš u ovom parku - kaže Alvirović.
Kroz park ode na Dunav, sa nezaobilaznom pecaroškim štapom preko ramena. Zabačen štap i „penzionerska poza".
- Najveće ribe su se pecale na Klisanskom kanalu. Bilo je tu smuđeva i šarana od po par kila. Sada se obradujem i maniću. Mada, nije stvar u ulovu već u guštu. Pecaš, gledaš Tvrđavu i kontaš koliko u stvari voliš ovaj grad - kaže.
Za vreme „Egzita", kejom krstari reka ljudi, šarenilo jezika i zvukova. Spontane kolone ljudi se mimoilaze od Štranda do Žeželjevog mosta. Scena sada tipična samo za dane festivala, nekada je, priseća se Alvirović, bila svakodnevica.
- Kej je bio pun šetača. Svako veče se išlo gore - dole do besvesti ili se džedžalo ispred DB-a ili „Rupe" - priča Alvirović o prvim gradskim kafićima. Zbog izuzetno malih enterijera, pred njima je stajala gomila ljudi. Na trotoaru, sa čašom u ruci.
- To je tako tipično novosadski. Uzmeš piće, staneš - i ništa. Opuštena varijanta, prijatan razgovor i poneki krug po Dunavskoj ulici. Volim tu trasu i danas - kaže čovek koji, iako mu je to u opisu radnog mesta, danas retko zalazi u kafane.
- Više sam za mirniju varijantu. Eto, Novi Sad se rapidno menja, nadograđuje i proširuje, tako da su mi neki delovi grada postali strani. Naviknut da znam svaki kutak grada, ponekad provozam bajk kroz te stare nove delove grada, čisto da obnovim mapu u glavi. Razumem ja da je normalno da se jedan grad menja, ali dugo mi je trebalo da tu neminovnost ne doživljavam tragično. Većina novih likova prilagođava se na Novi Sad, za razliku od onih malobrojnih koji se, srećom bezuspešno, trude da grad prilagode sebi. Ovo je, srećom, još grad u kojem možete da birate da li će ujutru da vas budi buka saobraćaja i urbanog života ili pak kukurikanje petlova i kvakanje pataka. Ja se opredeljujem za ovo drugo - zaključuje Alvirović.
Šoferi GSP kao modni kritičari
- Krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nosili smo duge kose, smešne zvoncare i široke košulje. Naravno, leti smo uvek išli bosi. Ne znam na šta smo ličili tako obučeni, sa gitarama preko leđa, ali se sećam da su nas pod obavezno izbacivali iz gradskog autobusa jer nismo bili obuveni - kroz smeh se priseća Petar Alvirović dana „kada su šoferi GSP bili glavni modni kritičari".
Polivanje vodom prekidalo serenade
O živim nastupima po gradskim klupama već se govori u prošlom vremenu. Današnji klinci mogu da iznajme prostor za svirku i vežbanje.
- Prvo smo svirali u Porti, ali tadašnji komšiluk baš nije bio blagonaklon prema noćnim serenadama raspevanih klinaca. Sa obližnjih prozora prvo bi doleteo lavor hladne vode, koji je služio kao upozorenje. Sledeća bi bila stotinak stepeni toplija - kroz smeh se priseća Petar Alvirović kako se Novi Sad nekad odnosio prema budućim zvezdama.
