Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Nov.2014, 16:10   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Fond solidarnosti pomaže najugroženije

Od 1993. godine do danas u kikindskoj opštini funkcioniše Fond solidarnosti, čime je Kikinda zadržala status jedne od retkih lokalnih samouprava koja je nastavila da pomaže najugroženije kategorije stanovništva i na taj način.

Odlukom kikindskog Opštinskog veća, radno sposobni korisnici socijalne pomoći imaju obavezu da se odazovu na pozive za učešće u javnim radovima, akcijama uređenja grada, a društveno koristan rad je i jedan od uslova da se konkuriše za sredstva >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << iz opštinskog Fonda solidarnosti.

Iako to nije jedini i presudan kriterijum, nadležni kažu da će se ta činjenica uzimati u obzir prilikom raspoređivanja sredstava Fonda.

Na osnovu utvrđenih kriterijuma, zahtevi za sredstva iz Fonda mogu se odnositi na obezbeđivanje ogrevnog drveta, troškova lekova i lečenja, kao i kroz jednokratnu novčanu pomoć. Iz sredstava Fonda solidarnosti opštine Kikinda finansira se i rad narodne kuhinje kikindskog Crvenog krsta. Kako saznajemo, na svakoj sednici Saveta Fonda u proseku bude oko 40 zahteva koji se odnose na troškove lekova i lečenja. Mnogo više je zahteva za osnovne životne potrebe.

"Tu su zahtevi daleko veći, u većem broju se pojavaljuju. Nažalost, ograničen je broj onih koji mogu dobiti tu pomoć, a to su zaista najugroženije kategorije stanovništva. Fond je ovog puta doneo odluku da se za 500 porodica odobri nabavka ogrevnog drveta, tačnije po dva kubuika drva", kaže Aranka Felbaba, sekretarka Crvenog krsta Kikinda.

Jedna od porodica koja se sa zahtevom za pomoć obratila opštinskom Fondu solidarnosti je i petočlana porodica Preljević, koja živi isključivo od socijalne pomoći. Nažalost, suprug i otac, Atila Preljević doživeo je nesreću i nakon više operacija sada je na oporavku kod kuće. Sa troje dece i bolesnim suprugom , supruga Edita vrlo teško uspeva da organizuje život i osnovne, elementarne potrebe svoje porodice:

"Što se kaže – danas imaš, sutra možda i nemaš. Nekako se čovek snalazi, ali da nemam ručak u narodnoj kuhinji stvarno ne bih znala kako da preživimo. Svakog dana bih morala da kupim hleb, ali – odakle?!", kaže Edita Preljević.

Iako je život tera na svakodnevnu borbu, Edita ne uspeva da sakrije emocije.

"Teško se živi, teško. Narod nema, mnogi nemaju od čega da žive. Mnogi su u siromaštvu, ali trudi se nekako narod da živi", kaže Edita Preljević.

Petogodišnji sin Kristijan je bio u vrtiću, ali su nas četvorogodišnji Nikola i trogodišnja Nikolina ispratili uz prelepi buket iz njihove bašte. Kao i sva deca, i oni zaslužuju bar bezbrižnije i sigurnije detinjstvo.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...