Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 17.Dec.2017, 07:12   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Filmski almanah: Ubistvo "Orijent ekspresa"

Oduvek sam tvrdio da je Piter Justinov najubedljiviji Herkul Poaro, sada sam u to još više uveren. Znam da se obožavaoci Dejvida Sačeta, neće složiti. On je svakako bio skladno rešenje za televiziju, ali veliki ekran ima svoj smisao i pravila, i tu se mnoge uloge drugačije igraju. Pedantnog, preciznog i prefinjenog belgijskog detektiva je tumačilo trinaest glumaca i baš je Keneta Branu dopalo da ponese sujeverni redni broj u novom bioskopskom čitanju klasika "Ubistvo u Orijent ekspresu".
>> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << />
Izvorni pokušaj nastao je 1974. godine, kada je britanska kompanija "Emi" jedva nagovorila Agatu Kristi da im proda prava da bi usledila serija visokobudžetnih "all star" adaptacija, "Smrt na Nilu" (1978.), "Razbijeno ogledalo" (1980.) i "Zlo pod suncem"" (1982.). Studio "Kenon" je još proizveo "Sastanak sa smrću" (1988.) po donekle sličnom receptu, da bi se Poaro preselio na televiziju sa koje nije odlazio skoro tri decenije.

Albert Fini je igrao u originalu reditelja Sidni Lameta i kako je priznao, smučio mu se komplikovan i dugotrajan proces stavljanja maske i šminke, zbog koga je odbio nastavak u kome je lik pod svoje uzeo Piter Justinov. Finijev Poaro je bio glasan mali nervčik, prenaglašene interpretacije, nagrižen od efektne sporedne podele u sastavu Šon Koneri, Lorin Bekol, Džon Gilgud, Vanesa Redgrejv, Ingrid Bergman (nagrađena Oskarom za epizodnu ulogu).

Mučio se sa francuskim, koji Justinovu kao ni višak kilograma, nije bio problem. Tečno je govorio jezik i elegantno nosio svoj stomak. Stil, maniri i šarm koje je privatno posedovao su pomogli da Poaro, Pitera Justinova, verbalno i pojavno kontroliše kadar. Ako u obzir uzmemo i Dejvida Sačeta kome lično nisam sklon, ali koga publika jako ceni, onda je pitanje zašto se Kenet Brana odlučio za cipele koje su mu velike još u izlogu.

Možda je iz taktičkih razloga njegov Poaro fizički nalik Šerloku Holmsu, Benedikta Kamberbača? Vitak, okretan, u dobroj kondiciji. Ima upadljive brkove poput Filipa Višnjića, umesto brčića i naglasak sličan Stivu Martinu kada je onomad, probao da bude Inspektor Kluzo.

Režija mu je pozorišna, sa materijalnim propustima, koji se sa snežnim smetovima uvećavaju dok voz stoji zavejan u Slavoniji u Kraljevini Jugoslaviji, gde patroliraju tamnoputi žandari u ruskim uniformama. Ciča zima je proizvod kompjuterskih CGI efekata što kvari vizuelni utisak gde fleke ne vadi ni omaž Leonardovoj poslednjoj večeri na kraju kada se klupko odmota.

Većina potencijalnih gledalaca poznaje knjigu, ali i oni kojima je ovo prvi susret sa Agatom Kristi, će na sredini drugog čina naslutiti rasplet, a ne bi trebalo da bude tako.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...