Izvor: Magyar Szó, 12.Sep.2015, 15:54 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Dobro nam došli, imigranti?
Mnogi tvrde da Evropa odmerava kako joj stoji omča oko vrata a u međuvremenu, u velikom broju skuplja oko sebe one koji će tu istu omču zategnuti ili koji će joj izbiti stolicu na kojoj stoji. Veliki deo stanovnika kontinenta ne shvata šta se dešava, dok drugi deo svesno ili nesvesno plete tu istu omču.
Levičarska i liberalna politika koja voli da se hvali svojom humanošću – temeljno podržana medijima od koje bi se i žuta štampa zacrvenela – i do svog nosa vidi samo naočarima, >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << čak ni ne pokušava da nešto promeni na tom planu. Radije ne govori o suštini, zamajava, ako treba i laže, a nekolicina njih naivno veruje u oslobađajuću snagu kratkovidosti. Kao posledica svega toga izgleda da se ilagalna migracija zaista ne može držati pod kontrolom: pravni poredak Evropske Unije je kapitulirao pred ne uvek tako mirnim masama iz Azije i Afrike. Samo su delimično u pravu oni koji tvrde da su zastarele pravne norme unije pune manjkavosti predvidele budućnost (koja se već pojavila), jer kako vreme prolazi i kako se broj migranata povećava sve više postaje očigledno da su ideološke, političke i privredne razlike ili interesi važniji od zakona, često korišćeni kao paravan obaveze koje propisuje humanost.
LEGITIMIRANE POVREDE ZAKONA
Ni politička elita koja podržava imigraciju ni mediji ne bi mogli tako lako da se uhvate za često zaista grubo ponašanje prema prihvatanju migranata u Mađarskoj (kada stižu u tako ogromnom broju da je skoro nemoguće brzo reagovanje), da je unija već odavno i odlučno rekla da se prihvaćene obaveze u vezi čuvanja spoljnih šengenskih granica moraju poštovati i da se mogu prihvatiti samo oni koji dobiju azil. Umesto toga mediji odmah olajavaju Viktora Orbana i njegovu vladu kada govore o tome da većina imigranata nisu izbeglice nego privredni migranti koji u Evropu dolaze u nadi za boljim životom (što inače govore i zapadnoevropske statistike) i da njih unija ne može da prihvati. Naravno, socijalističkom i liberalnom taboru se nije dopalo ni to što se mađarski premijer ogradio od naseljavanja imigranata sa veoma stranom kulturom, verom i običajima, jer to na duge staze (ali možda i u bliskoj budućnosti) može doneti velike teškoće za zajednicu koja bi ih prihvatila.
Prostor za napad nudi i izgradnja zida na granici što se možda može moralno staviti pod znak pitanja, ali praktična korist može da se dokaže već u bliskoj budućnosti. Zaštita granice se pokazala malo delotvornom, u velikoj meri zbog napada koji su stizali iz unije i zbog izjava koje se mogu okarakterisati kao poziv migrantima, a nakon što se masa uvećala, lepe reči više nisu bile od koristi, situacija je izmakla kontroli i masa više nije htela da se drži zakona. Doduše i ranije je velika većina onih koji su tražili azil na svoju ruku napuštala otvorene kampove, kakve propisuje evropska regulativa, da bi se zaputila ka zapadu, ali sada mnogi neće da sarađuju sa vlastima, neće da se registruju, neće da daju otiske prstiju, izbijaju sa punktova gde ih skupljaju, pešače na auto-putevima, zahtevaju, negoduju, demonstriraju.
Izjave i nastupi iz unije koji osuđuju mađarske „antihumane” postupke (udružene sa neodgovornim izjavama odgovornih političara) dovele su do toga da se u većini slučajeva udovoljava zahtevu migranata. Tako se moglo desiti da su demonstranti na železničkoj stanici Keleti u Budimpešti prevezeni u Austriju, da bi odande nastavili put u Nemačku gde su se prvobitno i uputili. Naravno, masa migranata već stvara teškoće i u Austriji: nekada ih ne primaju vozovi, nekada se zaustavlja drumski saobraćaj zbog njih.
IZBEGLICE ILI PRIVREDNI IMIGRANTI?
Nepotrebno je i besmisleno raspravljati o tome koliko je pravih izbeglica među imigrantima, kada su „izborili” pravo da sami izaberu dolaznu stanicu svoga puta i kada marširaju organizovano, pod rukovodstvom dobro informisanih „vođa puta”. Izbeglica, jel’te, beži sa mesta gde mu je život i sigurnost u opasnosti i bezbednost traži u zemlji koja mu je blizu, a imigrant se kreće u pravcu destinacije koju je izabrao kao cilj. A kao posledica nesrećne nemačke izjave, po kojoj će se prihvatiti svaki Sirijac, u velikoj meri je povećan broj Sirijaca, jer bacanje dokumenata skoro u potpunosti onemogućava utvrđivanje pravog identiteta. U međuvremenu je i kancelarka Angela Merkel počela da daje izjave da mogu prihvatiti samo one koji su zaista ugroženi. Možda je i ona počela da oseća ono što Viktor Orban naglašava: da će, ako se ne nastupi odlučno, ubrzo milioni ili desetine miliona uputiti za onima koji su već stigli. Nije slučajnost ni što je bavarski premijer uzeo u odbranu mađarskog premijera, jer Bavarska već sada mora da podnese ogroman teret. Počinje da se kristališe to da se ne može baš svako prihvatiti. Bolje ikad nego nikad. Mada je to u krugovima imigranata koji su se dočepali cilja za sada izazvalo samo blago negodovanje što im se očekivanja neće ispuniti. Prema reportaži jedne televizije je, na primer, nezadovoljno tih 120 osoba koje su na godinu dana smestili u jednu fiskulturnu salu. Njima je naime obećan stan i auto. Možda će se jednom saznati i ko im je to obećao. A ako masa i dalje bude rasla, nezadovoljstvo će se verovatno samo povećavati, da ne govorimo o tome šta će biti ukoliko odbijanje azila postane zaista masovno, čemu se većina imigranata ni do sada nije odazivala, jednostavno je ostajala u uniji. Pored svega toga velika je opasnost i od sumnje da su u uniju dospeli ekstremisti, možda i teroristi, sa takvom lakoćom na koju verovatno ni sami nisu računali.
POTREBNA JE RADNA SNAGA – DRŽAVA ĆE SE NASTANITI
Dugu nedoumicu Evropske Unije u pogledu ilegalnih imigranata, a naročito neslogu unutar organizacije, objašnjava i činjenica da brojne države misle da će imigracija biti rešenje za ublažavanje demografskih problema, odnosno za povećanje broja stanovništva. To je Žan-Klod Junker, predsednik Evropske Komisije i izjavio pre neki dan. Isto se može reći i u vezi nedostatka radne snage. To je jedan od razloga što se na primer države grupe V4 (Mađarska, Slovačka, Češka i Poljska) odlučno protive podeli imigranata po kvotama. Boje se naime da će razvijene zapadne države zadržati kvalifikovanu radnu snagu, a ostatak podeliti među ostalim zemljama. Mađarski premijer se još proletos usprotivio ovoj ideji, između ostalog i objašnjenjem da nema smisla govoriti o kvotama kada brojna druga pitanja nisu rešena, među kojima je i stroga kontrola spoljnih šengenskih granica. I zaista, niko ne zna ko je izbeglica a ko privredni imigrant i koliko stotina hiljada će još stići u Evropu zahvaljujući labavom sistemu i zbog koraka koji prosto mame na imigraciju, ne pada im na pamet da na sebe uzmu toliki teret.
Naravno, sa sistemom kvota postavljaju se i pitanja tipa: kako može neko da se naseli na primer u Slovačku, ako taj neko hoće da ostane po svaku cenu u Nemačkoj. A ako ipak uspe, ko može garantovati da se sutra neće vratiti, pošto se slobodan protok ljudi ne može ograničavati unutar šengenske granice. Ili će se vratiti kontrola granica a Šengen pada u vodu?
PARALELNO ILI ZAJEDNO?
U rešenju problema migracije, koja se već naziva i invazijom, najveća tajna je da li će Evropa uspeti da zaustavi ovaj proces. Jer ako ne uspe onda gospođa Merkel uzaludno govori o važnosti integracije, jer će se uspostaviti paralelna društva, kao što su naznake za to već postojale i do sada (nisu uspeli da integrišu ni sadašnju drugu i treću generaciju imigranata), samo što do sada ove relativno male „paralelne” zajednice nisu predstavljale opasnost po državu. Postoje međutim nesporazumi unutar vlada, čak i unutar stranaka zbog suviše prijateljskog ophođenja prema proimigrantskoj politici, a istraživanja javnog mnjenja u Zapadnoj Evropi sve više dokazuju da mišljenje stanovništva sve manje oslikavaju mediji koji vrše pritisak na vlade, a i vlade se kreću u smeru koji ne predstavlja očekivanja stanovništva. Nesuglasice će se u velikoj meri pojačati onda kada se ispostavi da će imigranti jeftinije obavljati posao za koji se do sada „istinskim Nemcima” plaćalo više… Paljenje izbegličkih kampova već pokazuje povećan uticaj ekstremista, ali šta će se desiti ako talas izbeglica bude višestruko veći nego danas? Mada je u Nemačkoj već bilo tuce ovakvih slučajeva, mediji su zbog nečega ostali ravnodušni. Velika je opasnost i da će narodi koji se jedni prema drugima ophode neprijateljski na rodnoj grudi svoje nesporazume doneti sa sobom i da će uzajamnu netrepeljivost i ispoljiti.
U ostalim državama unije, pitanje imigracije moglo bi lakše da se rešava ako bi se u Mađarskoj izgradio kamp za izbeglice koji bi mogao primiti nekoliko stotina hiljada izbeglica i koji bi bio pod upravom Evropske Komisije. Pored suprostavljanju sistema kvota, baš ovo je drugi razlog zbog kojeg je vlada Orbana crna ovca u očima vodećih krugova u uniji. Orban naime ne prihvata ovu ideju.
Od sledeće nedelje, u žiži pažnje će biti mađarsko-srpska granica. Naime 15. septembra stupaju na snagu izmene zakona čiji je cilj stroža odbrana granice a za nekoliko nedelja ove mere će se ostvariti u potpunosti i u praksi. Suština je da će se nakon završetka izgradnje sigurnosnog zida (koji će obuhvatiti i železnicu) pojačati odbrana granice a nakon proglašenja vanrednog stanja u kontrolu će se uključiti i vojska. Imigranti će biti preusmereni na punktove koji služe za prelazak (ne na postojeće granične prelaze), što znači da će u Mađarsku moći da kroče samo ukoliko se registruju. Ako se neko ipak odluči za zelenu granicu, to će se smatrati krivičnim delom i biće osuđen na zatvorsku kaznu, odnosno biće mu zabranjen ulazak u zemlju. Proces će sasvim sigurno smanjiti ulazak migranata u Mađarsku, što će za nas u Srbiji, prvenstveno za one koji žive u blizini granice, značiti mnogo više neprijatnosti, mnogo više problema nego do sada. Sve dok imigranti ne nađu drugu maršrutu. To je dobra mogućnost da Mađarska pokaže primer kako se efikasno brani granica, ali to nije garancija za potpuno rešenje problema. Nije garancija ni za to da će bilo ko biti zahvalan.
