Izvor: Magyar Szó, 23.Mar.2015, 13:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Da li svi imaju prava na simbole?
Pokrajinska skupština nije prihvatila predlog o upotrebi vojvođanskih simbola i tradicionalnih simbola; pored postojećih vojvođanskih simbola u upotrebi su trebali da budu i srpski simboli iz 1848. godine. Bila je to prilika da postavimo dva pitanja našim sagovornicima. Jedno se odnosilo na to da li naši sagovornici misle da ovdašnji Srbi imaju pravo na svoju istorijsku baštinu iz 1848. godine, čiji je deo i borba za autonomiju, te da li postoje prava da koriste simbole koji su iz ovog perioda. >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << A drugo pitanje glasi: ako se poriče pravo Srba da koriste svoje tradicionalne simbole da li možemo sa čistom savešću podržavati simbole koji karakterišu, na primer, zahtev Mađara iz Transilvanije za svojom autonimijom?!
IštvanPastor, predsednik Saveza vojvođanskih Mađara i pokrajinske skupštine kaže:
– Kao mađarska zajednica mi se zalažemo za definiciju naših nacionalnih simbola, odnosno za to da država osigura bezbednost za simbole koje mi odredimo. Sve je to prirodno i dobro je što mi imamo tu mogućnost, koju nemaju, na primer, Mađari iz Rumunije, koji se bore da njihova sekeljska zastava dobije ovakav status. Naši simboli uživaju status koji sekeljska zastava u bliskoj budućnosti sigurno neće dobiti. Ako je to tako, onda mislim da u Vojvodini ovo pravo ne pripada samo nacionalnim manjinama nego i većinskom narodu; njihovo je pravo da odluče koji su njihovi tradicionalni simboli. Ako oni misle da su to baš simboli iz 1848. godine, onda bez obzira na to što drugačije ocenjujemo dešavanja iz tog perioda, imamo obavezu da prihvatimo te simbole, isto kao što očekujemo od Srba da prihvate naše simbole. To je tolerancija, ista ta tolerancija koju svako zahteva od većinskog naroda. Prihvatanjem tih simbola Vojvodina neće biti manje građanska ili multietnična. Bila bi manje građanska i multietnična samo ako niko ne bi smeo koristiti svoje simbole, odnosno ako bi korišćenje većinskih simbola isključilo mogućnost da manjine koriste svoje. Ne mislim da je problem to da pored naše vojvođanske mađarske zastave stoji zvančna zastava Vojvodine i tradicionalna zastava koju određuje statut.
U vezi parlamentarne sednice, mislim da bi bilo dobro rasčistiti neke stvari. Pitanje simbola je uredio statut prihvaćen prošle godine i taj statut određuje da Vojvodina ima simbole i tradicionalne simbole, i statut tačno navodi koji su ti simboli. Mi smo tu odluku prihvatili jer se činilo da je postignut pun konsenzus. Liga socijaldemokrata Vojvodine se predomislila na dan usvajanja statuta, prema mom mišljenju izmišljenim izgovorom jer je rekla da u opisu nije naznačena njima odgovarajuća boja na jednom malom detalju tradicionalnog simbola. Ovaj sadašnji predlog govori o upotrebi simbola, a ne o njihovom uvođenju. Mi smo predstavljali racionalnu misao prema kome se dva simbola trebaju koristiti istovremeno. Ta odluka bi to osigurala. Ne bih govorio o dnevnopolitičkoj upotrebi tih stvari, ali mislim da je žalosno što su poznavaoci prava izražavali stav, ne uvažavajući činjenice.
Prof. Dr. Jožef Salma, penzionisani profesor prava kaže:
- Pokrajinski simboli su zapravo simboli Srpske Vojvodine i Tamiškog Banata koji su postojali između 1849. i 1852. godine. Treba da se zna da je u pogledu 1848. godine srpska politika bila podeljena: jedan deo je podržavao, a drugi se protivio građanskoj pobuni. Građani koji su na osnovu leopoldianskog akta dobili privilegije su se usprotivili ustanku bojeći se da će ravnopravnost koju je propagirala borba za slobodu lišiti ih svojih privilegija. Drugi deo srpske politike, koji nije dobio ovakve privilegije, je stao uz mađarsku revoluciju. Privilegovani slojevi su tražili od cara osnivanje Srpske Vojvodine i Tamiškog Banata. Tadašnji Delvidek, Južna krajina, je imao između 250 i 300 hiljada žitelja mađarske, nemačke, srpske i rumunske nacionalnosti. Još ranije ova teritorija je podeljena na šest županija u kojima su Srbi činili manjinu, ali su srpski politički zahtevi želeli na ovim teritorijama proširiti isključivo srpsku vlast. Veoma je kritičan korak u višenacionalnoj sredini uvoditi vlast koja se oslanja isključivo na srpske vojvode koje druge nacije ne priznaju. Videvši negativne posledice isključive vlasti vojvoda, austrijski car je ukinuo ovu Vojvodinu. Tradicionalni simboli su iz ovog vremena i gledajući njihovu istorijsku pozadinu oni predstavljaju isključivost. Nakon donošenja odluke Ustavnog suda skoro sve nadležnosti današnje Vojvodine su oduzete. Ja sam privrženik koncepcije moderne autonomije i mislim da se i po pitanju simbola moraju poduzeti savremeniji koraci. Mislim da se moraju uvažavati simboli svih nacija, a vojvođanske simbole – zbog činjenice da se vezuju za srpske vojvode – vidim kao simbole koji isključuju druge.
Ne mislim da se radi o istim stvarima kad se govori o srpstvu u Vojvodini i Mađarima u Rumuniju, i zbog toga nerado odgovaram na ovaj deo pitanja. U političkoj istoriji, protekle dve i po decenije, se pokazalo da većini Srba iz Vojvodine na pamet ne pada da traže autonomiju za pokrajinu.
Istovremeno sam mišljenja da se ne može govoriti isključivo o simbolima: mora se uzeti u obzir i kontekst koji, na žalost, u ovom slučaju ukazuje na političku državnost koja je dugo negirala vladavinu prava, u kojoj policija stoji iznad sudstva.
Sabolč Kavai, poslanik Saveza vojvođanskih Mađara u pokrajinskom parlamentu kaže:
- Situacija je jednosmislena. Kao što mi Mađari imamo prava na korišćenje istorijskih simbola, tako to pravo imaju i Hrvati, Srbi, Rumuni i drugi narodi. To se odnosi naravno i na većinsko srpsko stanovništvo, to je njihovo neotuđivo pravo. Frakcija SVM-a je zbog toga na sednici skupštine izrazila stav da podrži prihvatanje predloga. Mi naravno ne možemo uticati na to kakve će simbole Srbi izabrati za sebe, za koje će istorijske, tradicionalne simbole glasati, kako će izgledati njihov grb i njihova zastava. Za mene, kao Mađara, jedan je grb, jedna zastava, jedna himna i to pravo nikome ne mogu da osporim prema istoj toj logici. Kao Mađar ja smatram svojima prvenstveno mađarske simbole ali to ne znači da ne poštujem simbole svih nacija sveta. Drugo je pitanje što se sad radi baš o tradicinalnoj zastavi i grbu iz 1848. godine. Zastava Srpske vojvodine i Tamiškog Banata se zasniva na crnožutim bojama Habzburga. U predlogu koji vojvođanski parlament na kraju nije prihvatio radilo se o srpskoj zastavi drugačijih boja. A ubeđen sam da moramo dati prava određenoj zajednici, da izabere svoje simbole i mi nemamo prava da se u to uplićemo. Moram da kažem da se u svakodnevnici moramo suočavati sa mnogo većim problemima od toga ko kakve simbole smatra svojima. Moramo preći preko ovih priča i moramo rešavati probleme kao što su nezaposlenost ili iseljavanje.
Laslo Joža kaže:
- Ja sam ozbiljno uveren da svaki narod ima prava na svoju istorijsku baštinu i rado bih izrazio svoje mišljenje i u vezi toga – da se o tome danas radi.
U proteklom periodu se naime jasno iscrtava da, vojvođansku, srpsku političku scenu, odnosno njen nacionalistički deo ne pokreće privrženost svojoj istorijskoj pripadnosti, nego iskonska ambicija da dokaže da ćemo ovde „mi“ odrediti granice životnog prostora, a ne neko drugi. Ovde centar javnog razmišljanja više ne predstavlja suživot i čistu, krvlju ne uprskani koren zajedničke istorije, već „našu“ nacionalna hegemonija. Nije dobro ako se životni prostor prikazuje kao zajednički životni prostor, mada ne znam, kako bi se to moglo drugačije, nego kao „naš“, kako bi bilo lepo reći: „ekskluzivan“, životni prostor – u kojem ste „vi“ samo subsidiarni. Tužan sam što je povodom pokrajinskih simbola opet oživeo period monologa. Bilo bi dobro ako ova tema ne bi bila sredstvo dnevnopolitičke borbe. Onda bi se moglo njome zaista ozbiljno i iskreno baviti. Ali sve ovo – prema mom ubeđenju – nema nikakve veze sa pravima srpske nacije na upotrebu svojih simbola. Sad tek, kada pišem ove rečenice, osećam uistinu koliko je bizarno što, srpska, većina mogućnost ostvarivanja svojih nacionalnih prava upoređuje sa pravima nacionalnih zajednica… Ili ja nisam primetio da se u međuvremenu u Srbiji pojavila kohabitacija više nacija, tipa pridruženih nacija …?
Zahteve naše braće iz Rumunije ne mogu da uporedim sa pitanjem srpskih simbola. Između ostalog i zbog toga što naša braća Sekelji i političari koji ih predstavljaju, u proteklim godinama su pokazivali veoma malo pažnje prema našim zahtevima za autonomijom. Svima je naravno njihova muka najveća… Možda to i mora da bude tako.
Zoltan Devavari, docent Novosadskog Univerziteta kaže:
- Svaki narod ima prava na svoju istorijsku baštinu i na svoje simbole. Mađarski i srpski narod je imao zajedničke istorijske trenutke, koje su opterećivali međusobne odnose sve do danas. Jedan od ovih trenutaka je i period 1848. i 1849. godine. Možemo raspravljati o razlozima i posledicama, možemo ih smatrati drugačije, ali bez obzira na to, ni jedan narod ne može odrediti drugome šta smatra važnim sam za sebe.
Mi, ljudi, nacije volimo da se sećamo na slavne dane svoje istorije – ili bar na one trenutke koje smatramo slavnima, čak iako se njihova ocena u raznim istoriskim trenucima često menja. Simboli su baš zbog toga ujedno uvek i politička pitanja. Opštepoznata je činjenica da je nakon promene režima u Mađarskoj jedna od najvećih rasprava u mađarskom javnom životu bila ona koja se ticala izgleda grba. Kao što su tada, tako se i sada u Vojvodini postavljaju slična pitanja, ne samo među političarima nego i među istoričarima. Ove konflikte bi bilo svrsishodno urediti nacionalnim konsenzusom, ali smo od toga smo još daleko.
Katinka Beretka, član Izvršnog odbora Nacionalnog saveta Mađara kaže:
- Prema mom mišljenju rasprava u vezi tradicionalnih vojvođanskih simbola je zakasnela. Novi Statut Vojvodine jasno nabraja simbole Vojvodine i takozvane tradicionalne simbole, uključujući i grb iz 1848. godine. Moglo se očekivati da će se pre ili kasnije morati govoriti i o upotrebi ovih simbola, naročito zbog činjenice što uredba o izvršavanju statuta izričito kaže: najkasnije tri meseca nakon stupanja na snagu istog se moraju rešiti pitanja upotrebe simbola. Taj grejs period od tri meseca je istekao u avgustu prošle godine. Ako treba da odgovorim jednom rečju na pitanje, rekla bih da, Srbi imaju prava koristiti svoje simbole proistekle iz njihove istorijske baštine, jer je te simbole Skupština Vojvodine prihvatila u svom Statutu. Sa druge strane ne smemo zaboraviti da na osnovu statuta Vojvodine ovi simboli nisu samo simboli ovdašnjih Srba nego simboli svih građana koji žive na teritoriji Vojvodine bez obzira na njihovu nacionalnu pripadnost. Zbog toga, formulacija pitanja možda i nije najbolja. Interesantna je i okolnost što je odluka pokrajinske skupštine iz 2008. godine koja regulište pitanje grba pokrajine, grbom Vojvodine smatra ovaj sadašnji, a ne onaj iz 1848. godine.
Ponovo bih naglasila da ovi simboli, mada su istorijski simboli srpstva, u momentu kada su se u statutu Vojvodine pojavili kao tradicionalni simboli, u pravnom smislu postali simboli ne samo srpstva, nego svih građana Vojvodine, bez obzira na činjenicu da se teško poistovećujemo njima. Ne verujem da se usvajanje ili ne usvajanje pokrajinskih simbola može uporediti sa podrškom Sekeljima za borbu za svoju autonomiju. Tradicionalni grb naime treba da simbolizuje celu pokrajinu kao multikulturalnu, višejezičnu i multinacionalnu zajednicu, dok je funkcija sekeljske zastave sasvim drugačija. Naravno, pitanje je da li će tradicionalni grb moći ispuniti svoju ulogu kada u svom sadržaju ne podržava postizanje jedinstva.
Laslo Varga, republički poslanik SVM-a kaže:
- Istorijska dešavanja različite nacije doživljavaju različito, sećanja su im različita u zavisnosti od toga na kojoj su strani u datom istorijskom momentu, bili pripadnici datog naroda. Naročito u delovima sveta kao što je ovaj naš, kao Karpatski basen ili Balkan, gde su izrazito prisutne istorijske situacije kada su dva ili tri naroda bila na različitim stranama u raznim periodima istorije. Zbog toga su za njih, verovatno, bitni različiti simboli vezani za određene periode istorije. Za nas je, verovatno, logičan zahtev da srpstvo prihvati da je Janoš Damjanić bio jedan od heroja revolucije iz 1848. godine, ali ta istorijska ličnost se iz srpskog ugla naravno, ocenjuje drugačije. Zbog toga bi bilo teško objasniti ukoliko bi mi imali primedbe na istorijsku baštinu srpstva. Srpstvo na neki način ima sva prava da iz ovog perioda poštuje simbole koji predstavljaju zahteve tadašnjih Srba.
- Ne bi trebalo po svaku cenu tražiti i nalaziti paralele, jer bi bilo teško naći konsenzus u vezi tih paralela sa onima za koje nisu prihvatljivi određeni simboli, kao što sekeljska zastava nije prihvatljiva za Rumune. Ali što je mnogo važnije: nismo u poziciji da moramo odlučivati s obzirom na činjenicu da je u statutu pokrajine, koji je verifikovao srpski parlament, prisutan ovaj simbol, koji vojvođanska skupština može koristiti. O detaljnoj regulativi u vojvođanskom parlamentu nije doneta odluka, tako da ne postoji dilema da li ovaj simbol ima pravnu osnovu, jer je to u statutu.
U vezi ove teme potražili smo i Andraša Agoštona, koji, međutim, nije želeo da da izjavu, jer ne smatra sebe kompetentnim da daje komentare o ovoj temi.
