Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 31.Jan.2021, 12:00
DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Zaka
Jednu sam dopisnicu bio namenio Stevama, izgledalo mi je da se svaki drugi čovek tako zove, ovu ću posvetiti imenu koje je nosio moj vršnjak i moj drug, nije ime nego nadimak, ali tako postojan i ozbiljan da su njegovo prezime i ime, Savin Vojin, u mojoj uspomeni, kao amblemčić na dresu fudbalskog sudije, jedva primetni, dok nad celim njegovim životom stoji nadimak, baštinjen doduše od oca, jedinog Farkaždinca koji se nakon uspešno položene velike mature zaustavio kao ukopan, i radio >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << kao činovnik u mislim Mesnoj kancelariji: Zaka. Svetozar nije postao Zare, nego Zaka, reč u kojoj nisam mogao naslutiti nikakve natruhe ili ostatke značenja: moje ime je razmetljiva očiglednost, dedin brat je bio Mila, mlađi sin Miladin, očevom imenu dodato je “din”, na odavno zaboravljenom krštenju zaboravljene 1928. godine, besplatni dodatak kakav je dobilo i naše selo, u čijem je imenu kurjak koji zimi dolazi iz mađarske pustare – farkaš.
Ne znam da li u arhivi Dobrovoljnog vatrogasnog društva – čija je skraćenica šaptom pala pred dividijem – piše koje su godine moj diner Zaka i njegov mlađi brat zapalili kuću, u prvoj vesti nije se govorilo kako je požar izazvan, ni o njegovim razmerama, zvučalo je kao da su pionir i budući pionir kuću upalili iz obesti, ili iz osvete roditeljima, drugo, mislio sam da ću u Velikom sokaku ugledati zgarište, a Zakina kuća sačekala me cela, sa nešto gara oko jednog prozora. Ili je DVD uspešno intervenisalo, ili je možda firangu zahvatio plamen iz kandila, ne znam, skandal sa malim palikućama bio je usmeni preteča tabloida.
Zaka je solidno igrao fudbal, ali dok smo se mi klali ko će da igra napred, ko natrag, ko će da brani, Zaka je želeo da sudi. Što da ne, ionako nismo imali uvek ni santive, ni prečku, svaki čas svađa, jeste enac, nije enac, nije opsajd, jeste – Zakino samoproglašenje za sudiju bilo je iznenađujuće lepo primljeno. Ono što je na divljem Zapadu bio sudija Roj Bin, to je Zaka bio u razvoju našeg fudbala, samo što je Roj Bin zakon i stvarao i uspostavljao silom, a Zaka je svoju moć crpio iz zakona, iz pravila koja smo svi znali, ali koja smo u želji za pobedom besramno kršili. Malobrojnici su (možda Šula, koji je Zakin i komšija, za glavu viši od svih nas, dobro igra, a još bolje ismeva i saigrače i protivnike) pokušali u početku da ospore neku sudijsku odluku, ali se arbitar nije dao uvući ni u najkraću raspravu, uspravan i odlučan, samo bi još jednom dunuo u pištaljku i rukom odlučno pokazao na koju stranu ima da se izvede slobodan udarac. Izuzetno mršav, crn, prostodušan i smešljiv, Zaka bi sa pištaljkom postajao druga ličnost, trči kao da ga ocenjuje komisija UEFA-e, ne secka igru ako ne mora, ali mu ne promiče nijedan grub start ili prekomerno oturivanje. Stvori se na mestu prekršaja, precizan kao geometarski sinor u sporenju oko međe. Nauka još nije pronašla žute i crvene kartone, inače bi ih Zaka bio izrezao i obojadisao.
Uglavnom je počeo da sudi i prvotimcima “FK Tamiša”, perleske “Vojvodine”, negde kao aut-triker, pa mic po mic i kao glavni sudija, mora da je polagao i sudijski ispit u Novom Sadu, jesi li dobijao još nešto osim dnevnica i zadovoljstva da se odigra sve kako dolikuje? I ja sebe zovem drugom, a ne znam ni je li liga u kojoj je sudio davala dresove sudijama, ili su delioci pravde to šili od crnog saltina svaki kod svog šnajdera; od Anje bih čuo da su večernjim vozom iz Novog Sada doputovali samo ona i Zaka: sudija se vraća sa derbija u Crvenki.
Bio sam u Farkaždinu te nedelje kad je Zaka iznenada umro. Imali smo četrdeset ili pedeset godina, nije li to svejedno? Odem isto popodne da izjavim njegovima saučešće i da ga još jednom vidim. U dnu dvorišta njegova dva brata već šure svinjče, u sobi sama njegova mati Ceca, moj drug već u sanduku, u tamnom odelu, slušao sam i ranije zapevanje, ali je okolo uvek bilo puno sveta, sad slušam sam ono što će sutra biti ponovljeno u prepunoj sobi, kad će ožalošćenu materu sestre držati ispod ruke i tešiti je. Iz zapevanja se odjednom obraća meni, tonom nestvarno mirnim: “Ja ne verujem da se ovo desilo.”
Ali jeste se to desilo, i među senima koje o Božiću obitavaju nad ravnicom jeste i Zaka, ja ga vidim u sudijskom crnom dresu, iako mi je sudio dok je bio još u civilu.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
