Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 02.Apr.2021, 21:46

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Verski odgoj

Oca, Sina, Duka, Amin! Te četiri reči dolaze iz najdalje moje prvobitnosti, da bi me u nju, neizmenjene naknadnim prividnim znanjem, i vraćale: na svakom se pogrebu, hoteći da budem neupadljiv, savesno prekrstim kad god je kadjonica zanjihana prema meni, i svaki put čujem četiri reči koje sam izgovarao krsteći se pred spavanje. Moja baba i mati molile su se, više u kući, nego u crkvi, za zdravlje sviju nas, ali se izgleda dosta polagalo i na to da dete lično odobrovolji i pridobije >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << Svevišnjeg, ne bi li ga sila nebeska, zajedno sa posleratnom medicinom, sačuvala od difterije i od jektike koje su posle Oslobođenja beležile lep uspeh.

Procenjeno je – kao i za mnogo drugo dete čiji su bližnji želeli da ga pravilno usmere pre nego što potpadne pod uticaj škole, koja se već raščula i po tome da je rad stvorio čoveka i da je religija opijum za narod – da je bolje i izostaviti ono “Vo imja” i “svjatago Duha”, nego čeljade odbiti od vere. Možda su mi i govorili “Duha”, a možda su unapred držali da ću lakše izgovoriti i upamtiti reč koju sam već čuo: Duka, Duka Tadini, Duka Ješin… “Amin” je svako dete sto puta čulo, ne samo od pope, i mnoga nepobožna rečenica bila je završena tim usklikom, koji je imao ulogu pečata na dokumentu iz Opštine.

Crkvenoslovenski. Prvi strani jezik koji sam čuo, na njemu ću – iako mi je bilo uskraćeno ono “vo imja”, kao i drugi padež crkvenih Slovena, “svjatago” – uskoro naizust naučiti Očenaš, deklamaciju ni nalik onoj koju sam već naučio od dede: “Mali deda i veliki/Vukli babu po štrnjiki”… Kad čitaš očenaš, tako se govorilo, mada ga nisam čitao, nego govorio iz glave, neke reči ne znaš šta su, a neke iste kao kod nas… “Da budet volja Tvoja” zna se šta je, “hleb naš nasušni”, isto, lebac umešen odonomad, koji se već i osušio, samo se pre govorilo “nasušio”, “dažd nam dnes”, baba mi je rekao da znači “daj nam za danas”, ali tu svaki put zapnem; najteži i potpuno nejasan deo Očenaša bilo je “jakožeimi”, to sam razumeo i izgovarao kao jednu reč (u petoj ću godini savladati oba naša ravnopravna pisma, pa Očenaš primam usmeno, s kolena na koleno, kao naši stari…) i nije ličila ni na jednu drugu reč.

Teško da ću opet biti vernik kakav sam bio do polaska u školu, svake večeri pre spavanja čitam Očenaš, u noćnoj haljini, koja kao da je iz filma snimljenog po Dikensu, u kakvim su davnym davno spavali i muškarci, još me dosta godina deli od moje prve prugaste pidžame, koja će izgledati bezmalo kao odelo u kojem nedeljom ideš na plac, pa kad je to moglo biti, nema više nijednog očevica, klekao bih na čaršav i prepustio se navici koja me je radovala, jer sam pred mojima i pred sobom svake večeri potvrđivao svoju ispravnost; kad ugasidu lampu još ću dugo biti budan, čudiću se kako pomračina nije jednako crna i nepokretna, nego stalno kroz nju nesto promiče, nešto kao razmazano žumance, pa nešto kao plavetni kamen, pa nešto kao bela krpa koja se na više mesta prosenila…

Ne znam koje sam godine odmenio babu, da čitam ja Očenaš pre ručka, nedeljom, da li smo nekoliko puta to zajedno uradili, pre nego što sam se prihvatio sola, u krevetu nisam zapinjao ni grešio, a za astalom sam izgubio samopouzdanje, jednom ili dvaput sam bio i ispravljen pred svima, pred mlađom sestrom, koja strpljivo čeka supu, da se osramotiš ne treba ti ne znam koliko svedoka, pa sam se svake nedelje tajno preslišavao: odem iza kuće i gledajući u komadiće pokrjanog crepa napravim generalnu probu…

Pođem u školu, umre naš Joca, Joca Krstin, čija je kuća sa anjfor kapijom pored škole, i kad su mu davali pola godine odlučeno je da ja čitam Očenaš, ne mogu, moram u školu, zakasniću… Nije usvojen moj prigovor savesti, imao sam tremu od publike, a ništa manju muku da posle toga prođem pustim i sablasno tihim školskim hodnikom, da kucam na ogromna vrata i da pred svima kažem da sam čitao Očenaš dok moji drugovi već uče pesmu Gvida Tartalje o Titu: jedno je utrčati sa svima u razred kad zvoni, drugo je sam samcijat ući, prekinuti učiteljicu, prvi put videti đake onako kako ih vidi učitelj kad ulazi, sa zelenim dnevnikom – kakav će se možda pojaviti na slikama naivaca iz Kovačice – i prvi put ugledati svoje prazno mesto u skamiji; baba, međutim, nema nikakav zort od učiteljice Mire, koja nam je i rod, šta se bojiš, ja ću da kucam i kazaću di si bio!

Baba me je, pošto sam se istakao i u široj familiji, a ne samo kod nas nedeljom, ponovo stavila na raspolaganje prosvetnom sistemu koji će od mene stvoriti to što će svoriti.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...