Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Jun.2021, 22:15

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Razvojni put

Kao što se za mnoge pesme sećam od koga sam ih čuo i gde sam se prvi put za njih vezao (“Šimijako bi porjako” od Miška, Gezinog druga, na Beloj steni; od strica iz Orlovata Sredoje Mitinog “I poslednji grad se sruši”…), tako tubim i od koga sam uživo prvi put čuo nov akord ili prelaz: od perleskih tamburaša sam u vrevi socijalističke slave, uz konkurenciju muzike sa ringišpila, prvi put čuo dim, tako muzičari familijarno govore o umanjenom septakordu, čika Rada peva >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << “Kad ne bude mene više”, i kad već otpeva ono “moći” (“nikad više neću moći, da te ljubim svake, svake noći”), na poslednjem slogu i čika Milan, i njegov brat Slavko na begešu, i čika Mirko na kontri, pomere jedva primetno levu šaku, možda i samo jedan prst, i gle, akord se prevrno u nešto drugo, u nešto što ramunikaši nisu svirali, kao da dalapa nije imala tu mogućnost.

Jedva sam dočekao jutro da raspakujem moju tango-melodiju i da podalje od naših gostiju i momčadije koja se na drugi dan slave pratila – momci za ženidbu svraćaju u prijateljske kuće radi upoznavanja sa prijama, potencijalnim životnim saputnicama, ako im se to već nije posrećilo na noćašnjoj igranki – iščeprkam novi zvuk na harmonici, dotad sam na tom mestu svirao D, G i H, lepo je i to bilo, sad sam od G, otišao na dve strane, gore na crnu dirku, onu srednju, gis, a dole na najbližu belu, F, to je to, daj da nađem oma sve dimove, kao što sam našo sve durove i molove, kad, ima ji samo tri, a svaki može da se obrne na četiri načina!

To leto proteklo je u lovu na dimove, kojih je, gle, bilo u svim mađarskim romansama koje sam znao, bio sam kao država koja građanima i porodicama vraća nepravedno oduzetu zemlju, vraćao sam mađarskom narodu ono što sam mu u svom neznanju bio uskratio, u novu školsku godinu ušao sam kao neko za koga više nema tajni kad su harmonije u pitanju, kao član “Lola” upoznaću se i sa tamburašima iz Radio Stanice, novosadske, koja je bila, pa bogme i ostala, krov sveta, od duga vremena u garderobi sviraju “Ko siroče rastao sam”, to su pratili Cuneta, dođe mesto “drago dete, tu reč meni nikad rekli nisu”, i ona onome “ni” od “meni” odjedared nešto lepo, čika Pišta, pa šta ste ovde uhvatili, svirali su iz h-mola: “To ti je običan septim, E7, pre A7, samo begeš ne svira osnovni ton, nego tercu…”

Poznanstvo sa čika Pištom, koji je po umnogome davao pravac i boju Janikinom orkestru, odolelo je i vremenu i tome što nije imalo istovetan značaj za obe strane, ali zar nije bilo laskavo čuti: “Ne volim srpske harmonije: dva dura!”: naše bratstvo u muzici nadilazilo je to što smo potekli iz različitih naroda i jezika, pitao me jednom, više obrvama i mimikom, nego rečima, dok sam ih sedeći za stolom najbližim podijumu, slušao na Tvrđavi, a nakon neke bravure na kontri: “Hvatate pluseve?” Nasmešio sam se sa mukom: “Pa i ne baš”, jer je istina tad bila takva, da bih trideset godina kasnije i u najbezazlenijim pesmama pronalazio priliku da provučem kratki i nenaglašeni plus, plusevima prošivam, učvršćujem tkanje, i svaki put se setim pitanja koje mi je bilo upućeno jedne noći od tolikih noći koje su imali Dunav i Petrovaradinska trvrđava.

Sreo sam čika Pištu u Novom Sadu na ulici i pitao kako je čika Janika, čika Pišta, koji je i sam bio krupan – koliko je kontra krupnija od basprima, toliko je i Pišta bio krupniji od ostalih – rekao mi je rezignirano: “E, kako… goji, a nema visinu!”

U garderobi Doma sindikata ili Televizije, ne znam sad, na Ivanovom basprimu (Ivan je najlepše pevao) otpočeo sam u A-duru romansu “Sreo sam te prvi puta”, čim sam sastavio nekoliko tonova začuo se čika Pištin glas: “Nekješ imati dosta!”: najdublji ton na basprimu je fis, a najniži ton u pesmi je F, ja bih bio pobegao blagovremeno u višu oktavu, ali je znalac, koji i ne svira basprim, imao to uveliko izračunato u glavi.

Ispričao sam to mnogo kasnije mom poslodavcu i dobrotvoru koji je držao “Belu lađu”, tu se ostajalo do jutra, i bivalo je da nekolicini istrajnih i probranih gostiju sviram koristeći ponekad riskantno ceo raspon basprima, ali kad god bih bio blizu ivice, bilo donje, bilo gornje, začuo bi se iza šanka trezveni glas gazde: “Nekješ imati dosta!”

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...