Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 04.Dec.2020, 19:16

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Pogačari II

Nikad ne iskoračiš više iz svog života nego kao kad se spremaš i dođeš u svatove: obrijan, podštucovan, u odelu koje ti govori koliko je malo falilo pa da i ti budeš gospodin, ne misliš na žito koje je poleglo, na detelinu koju je upropastila vilina kosa, na vinograd koji je dobio, ne misliš na oca koji je baš popustio i koji više ne izađe nedeljom ni na sokak da igra filka, oko tebe su samo zdravice, poljupci, šale, pečenje, salata od slatkog kupusa, ti koji ceo dan radiš, sad >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << ne moraš ni čašu iznova da napuniš, slušaš kravalj, gledaš gošće koje su sa mladoženjine strane i koje ti samim tim sigurno nisu rod, lepo ti je i kad dođe do krize žanra, kad kuma odmeni njegov otac, a mladi kum dobije pravo da posle tolikog pića malo odspava u stražnjoj sobi, i kad reduše, ne skidajući službene kecelje zaigraju madžarac, dve po dve, jer svirci stalno sviraju, i svadba ne sme dok sviće da utihne, kao što se utiša vatra u šporetu, ili ispod bakrača kad je sapun skuvan, i treba da se oladi i stegne; dolazak pogačara doneće novu živost i novu snagu, ali i to će se završiti, pripravni su i opet će samouvereno zavladati dani koji počinju čišćenjem štale i završavaju se skidanjem kola kad se bere kukuruz i kad izgleda da mraz samo što nije. Pa ipak, dok dotle ne dođe, naslušaćeš se lepih i svečanih bećaraca, i podvikivanja:

Mili Bože, al je to milina

Ko dočeka da oženi sina

Sve se peva dvared pa ima snagu psalma, ko dočeka da oženi sina, zvuči kao čudesna i retka stvar, i opevanoj svekrvi se napune oči suzama, iako ima četrdeset godina, i ta milina joj statistički i medicinski zacelo pripada, a opet, zal je malo nji odnela jektika, zal nije, daleko bilo, mogo i sam mladoženja da se razbole, nije moro ni da umre, al ne može da se ženi ako ima napluća, i mati ondak ne dočeka da ga oženi, ili budu zdravi i mati, i otac, i sin, a jedinac počne da pije, i postane lenjoš, pa se ne oženi dok je vreme, dok su mati i otac još u snazi; bećarac se odnosi jednako i na mladoženjinog oca, ali ovaj u svojstvu svekra dvori kuma i starog svata, prava meta bećarca je svekrva: pripravna za ovu situaciju, nagrađuje svirce što ovako sažeto i lepo opisuju srećan događaj. Onda se sola lati tetka, čuvena u celoj familiji po lepom glasu:

Svirajte mi farkaždinski svirci/Sad se ženu u majke jedinci

Bilo bi zgodnije kad bi se dalo zapevati o jedincu u jednini, jer nije to neka sezona, i nije to nikakva rednja u kojoj se ženidu samo jedinci, ili svi jedinci koji su postali punoletni, nego su svirci u množini, najčešće su doduše dvojica, kuma Laza i Đeka, pa i događaj u kojem se jedinac ženi ispada kao deo nečeg sezonskog, masovnog, i isključivog… A te će se iste jeseni poženiti i oni koji imadu i po tri brata!

Kad završe sa svečanim delom, gde je opevana mlada (Naša snaša ko ikona lepa, naša snaša ko ikona lepa/Nije svaka ni ikona), dever i ostali svatovi koji imaju čin, svirci će se obratiti i onima koji su dalji rod, samo što će ovde udariti u tanane socijalne žice:

Aoj, Braca, bogara ti tvoga/Ceo život radiš za drugoga

Ova gorka rekapitulacija će Bracu nadahnuti da se maši džepa, jednom jedinom linijom proleteće mu iznad glave svi njegovi poslovni promašaji, loše godine, suše, repa za koju je procenjeno da ima trijes posto blata, i kad je za nadnicu zimi seko šumu, bećarac obavezno zasmeje i spevanoga i sve oko njega, ispada da se iskorišćenim oseća svako na koga se muzika promišljeno navrze, prozvani, da bi pokazao kako ga njegov klasni položaj nije učinio škrtim, te da uprkos tom drugome ipak ima novaca, vadi šarajtov i odmerava koju će novčanicu da odljuči od drugih i da je metne na ramuniku, sat ili dva kasnije, na drugom kraju astala, čuje se “Avoj Veljo, bogara ti tvoga”, ispada da Velja prolazi isto kao i Braca, isto je spevan, iste reči pristaju i Velji, i njegov bi se život mogao udenuti u već rabljeni stih, da li obojica rade za istog drugoga, ili svako ima svog drugoga, ne zna se, stih je kao zagažnja, i koja god se riba u njoj nađe, ili se zapereti, pokazuje se kao prava, on je kao kad ti vračara kaže da te neko ogovara ili da ćeš dobiti neku vest, rad koji je svakodnevan i celodnevan morao se pretvoriti u nešto veliko i zadivljujuće, pošto nije tako, radio si stalno za drugoga, makar se ne znalo tačno ko je to, i oko Velje se svi smeju stihu kao gorkom otkriću, ne otkriću, nego, naprotiv, kao nečemu što se oduvek zna, samo je smešnije kad se otpeva i odsvira.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...