Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 30.Apr.2021, 15:59

DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Neoplanta

Zar nisam celog svog veka imao sreće, imao sam sreće i pre rođenja, jer su se tetka Nada i teča Đokica uzeli za vreme fašizma, i njihova prva kći, rođena istog dana kad i ja, samo osam godina ranije, provela je avgustovske dane i celo miholjsko leto pod okupacijom, da bi slobodu dočekala kao napredna tromesečna beba, imao sam sreće da, kad me dovedu u Novi Sad, sa tetkinog prozora gledam pravo u Banovinu, zgradu kakvu nigdi nisam vidio, dotad su mi najčudniji bili pendžeri u Crepaji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << izvučeni iz kuće, kao čikmeže iz ležišta, a koji su služili da se bez naginjanja gledi napolje, da se i po vremenu koje nije lepo može motriti ko prolazi šorom, sreće sam imao i zato što je pod prozorom, na koji bi tetka Nada stavila jastuče, samo tome i namenjeno, bila Štrafta: Bulevar Maršala Tita bio je šetalište za pripadnice i pripadnike Saveza omladine, kad je svečano pušteno u saobraćaj ne znam, došao sam na gotovo, kad je kolona stalno promicala istom brzinom, kao što će u nemačkim izlozima uoči Božića mehanički drvoseča ravnomerno zamahivati sikirom ispred svoje kuće opkoljene snegom, prošao bi Štraftom i neki predmet koji ne pripada skupu, neka gospoja, ili činovnik pred penzijom, ali je ulica pripadala mladeži koja u ležernom tempu pravi krugove čak do zgrade u koju ću doći kao mlad, ekstremno nepoznat novinar: Privredna komora AP Vojvodine.

Pomenuta Seja Branka će punoletstvo proslaviti na izborima, obavljenim u neshvatljivom Socijalističkom savezu, prvi put će glasati, zajedno sa drugaricom Borjanom, kako se u celom Farkaždinu niko nije zvao, biće na naslovnoj strani “Dnevnika”, biće, uz teču Svetislava i njegovog brata blizanca Stevana, koji su bili u “Ilustrovanoj politici”, jedina od naše masovne rodbine poznata u celoj Jugoslaviji.

Moj brat Brale i ja smo jedne godine sami vozom doputovali u Novi Sad, odeveni svečano da svečanije ne može biti, u uštirkanim košuljama, ali po farkaždinskoj letnjoj modi olindrani do glave, dva kokošija želuca iz supe, nismo znali da smo daleke preteče i vesnici mode, ošišanosti koja će već u narednom stoleću preplaviti sve gradove koji budu ostali u našoj državi, što je najgore, nije to znala ni naša Seja, odbila je da nas vodi u park iza Radio Stanice i u “Carigrad”, da jedemo baklave, koje smo zavoleli u nekoj od naših poseta Perlezu, gde je poslastičarnica imala ovaj orijentalni slatkiš; druga naša sestra, Ljilja – koja je možda već i čitala Cankara, čiji se junak u gradu postideo svoje majke sa šarenom seljačkom torbom, ili je možda jednostavno poslušala svoje srce – rekla je: “Ja ću da ih vodim!” I zaista, obukla je svetlosivi mantil sa girtlom, stavila tamne naočare, nisam sad siguran je li podigla kragnu kao Piter Selers: ako je neko baš i bude sreo videće da smo joj odnekud poslati, rod smo joj, a tu ne može niko ništa.

Posle jednog ili dva dana posedka osmelili smo da idemo sami u “Carigrad”, od kuće smo obojica poneli pažljivo odmerenu svotu novca (“Gledaj pa to izgubi!”, što se nikad nije desilo) da ne padnemo sasvim na teret domaćinima, pa smo si kupovali jedan dan sladoled, drugi dan baklave, da ne dobijemo skorbut ili beri-beri.

Ko se ne bi radovao odlasku u varoš di je sve drukčije, otkad voz pređe preko titelskog mosta stalno si u inostranstvu, teča se prezivao Bezulj, njegovi su iz Rusije i iz Perleza, ali tik uz tečine generalije piše Momčilo Krkljuš, prezime koje ne samo što nisam čuo u Farkaždinu, nego nisam na njega naišao ni u tolikim knjigama koje sam dragovoljno pročitao, Lazo Babić mi nije toliko čudno, Babićovi su nam kumovi, a u zemprozu je mleko primao izvesni Jova, kome je pravo ime bilo Jovo, što sam čuo od lično Vojina Purića koji je ovu brdsku verziju biblijskog imena izvrgao čuđenju govoreći u pola glasa, kao da odaje veliku tajnu: “On se zove Jo-vo…”

Moraću o Novom Sadu da napišem barem još jednu kartu, pa običan fruštuk iziskivao je dve dopisnice, a da neće grad gde majstor Gez Josip tutkališe i lakira basprim koji ne zna da će biti moj, niti da ću ga nositi u London, Oslo, Pariz, Minhen i u Pleternicu kod Slavonske Požege.

Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.

Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...