Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 09.Apr.2021, 19:39
DOPISNICA IZ BANATA - Ljubomir Živkov: Fruštuk
Od svih obroka jedino fruštuk nikad nije bio zajednički, i kao što smo nedeljom uvek svi zajedno ručali, tako ne tubim nijedan zajednički doručak, nikad nije bio postavljen astal za nas šestoro, a i kako bi, kad deda ustaje prvi; u sobici gde on i baba spavaju nema sata, mada čuje se i tamo kad izbija sat u našoj sobi, možda deda ima svog ličnog petla, ili čuje noćni voz koji kod nas i ne staje; upalio bi šporet, pa bi od starijeg leba odsekao precizno komadešku, veliku kao ravnik, >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << i napravio prženicu, koju bi dok je vrela ovlaš premazao mašću i istrljao češnjem belog luka, to mi je pravio kao muški specijalitet, pa mislim da je to i fruštukovao dok se sunce tek izdizalo iznad naše tada još drvene kapije; baba bi ustala ubrzo posle njega, ali je postila sredom i petkom, i činilo mi se da su malo malo pa ti dani, jer bih je i za ručak i za večeru video kako ljušti za sebe jedan krompir, obaren ili pečen neoljušten u rerni, neopažen sve dok ne zamiriši kad je skoro pečen: pa što nam nisi svima ispekla krompir u čakšire, da ga presečemo načetvoro i posolimo... – Imate mekana leba i friškog skorupa, jel oćete da vam pečem jaja, mogu i taranu da vam napravim...
Ustajali smo u različito vreme i fruštukovali dvoje po dvoje, jedino se kad odemo u polje fruštukuje zajedno (pa i tada bez babe, koja je ostala u kući), leti prođe više od dva sata pre nego što iz pravca Perleza zapišti lokomotiva, tako da se u sedam sati, ako voz ne kasni, na stotinu njiva prekida rad, rasprostiru se pokrovci i vadi se lebac, slanina, lukac, so je u drvenom slaniku, okruglastom, zdepastijem od bureta, od istog drveta ima poklopac ispod kojeg je parče bele krpe, da se ne otpuši i da se so ne prospe po prtenoj torbi, u kojoj je nekad nošen kolač kumu za drugi dan Božića, a koja sada, izbledela i istanjena, mada još cela, ide na njivu.
Iznenadiću se kad najpre u filmu, a potom i na licu mesta, budem video kako Amerikanci fruštukuju rutave moče, isto kao i mi, u umućena jaja, sipa se mleko, u to se umaču parčad leba i peku se u vreloj masti, kod njih na zejtinu, drugo jutro imamo kulje i mleka, pa poparu, mandaru, tarane i mleka, zimi čvarke u lepinji koja se još nije oladila...
Kajgana sa sirom ili sa lukom, specijalitet moje majke, koji je ponekad pripremala još za vreme baba Tininog kuhinjskog jednovlašća, neće biti više nikad dostignuta, ma koliko zvezdica imali hoteli u kojima ću mnogo godina kasnije doručkovati: sigurno su bila presudna sama jaja, sveža, i od kokošaka koje su i neznajući jele zdravu hranu, ali je bilo nešto i u tome koliko treba da bude jaka vatra i koji je pravi trenutak da se tiganj skine sa šporeta, kad jaja izgledaju kao lakirana...
Jutra će se smenjivati, godišnja doba će prolaziti sa ustaljenim jutarnjim jelovnikom, jednako promenljivim, sve dok Anja i ja ne budemo otišli na posedak u Beograd, kod tetka Novke, u Lozničkoj 6 otkrili smo kakao i sve što smo pre toga doručkovali bilo je odbačeno na mnogaja ljeta: u Farkaždin smo se vratili sa štaniclom od valjda jedne kile ovog skupocenog praha, da se nikad ne upitamo ni odakle potiče, ni kako izgleda biljka, kako izgleda plod, ili mašina kojom je plod samleven; ako sam na trenutak i pomislio na toplu daleku zemlju odakle su ga naši trgovci uvezli, zamislio sam ga kao gotov prah u nekim afričkim ili južnoameričkim čaurama, malo manjim nego što su naše od maka.
Reč “kakao” čuo sam jednom kao dete, o jednoj porodici, čije ću prezime prećutati, govorilo se kako su luksuziru, piju kakao, to je bilo rečeno kao da puše opijum, koji je kraj velike škodljivosti i skup, reč sam bio zaboravio dok se čarobni napitak nije pojavio na našem beogradskom doručku, pa smo i mi postali kao ta odavno već ozloglašena seljačka familija.
Serijal "Dopisnica iz Banata" možete pratiti svake subote na Prvom programu RTV u 11.50.
Sve dosadašnje priče Ljubomira Živkova možete pronaći u sekciji BLOG.
Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...
