Izvor: Magyar Szó, 06.Feb.2015, 17:42 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Četvrt veka gubljenja ideologije
Demokratska Stranka je u utorak slavila 25. godina obavljanja svoga rada. Na skupu posvećenom ovom jubileju, predsednik stranke, Bojan Pajtić, je izjavio da bez ove stranke u Srbiji danas ne bi postojao osnovni demokratski sistem i ne bi ni došlo do regionalnog pomirenja. Pajtić je govorio i o tome da se današnjica ne razlikuje mnogo od perioda devedesetih, jer je i tada bila, a i sada je još uvek, potrebna hrabrost da neko bude član DS-a, a istovremeno, da je i dan danas Srbija u dubokoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << privrednoj i institucionalnoj krizi.
O četvrt veka DS-a, za „Mađar so” su govorili Dinko Gruhonjić, predsednik NDNV-a i Mihal Ramač, bivši glavni urednik lista „Danas”.
„Istorija DS-a je zapravo priča o pokušaju osnivanja moderne, građanske Srbije, bez obzira na lutanja koja su bez sumnje obeležile ovaj put”, izjavio je Gruhonjić, dodajući da je neupitno da su i ova lutanja uvek imala uticaja na modernu srpsku državnost. „Dovoljno je samo uzeti u obzir koliko se manjih stranaka rodilo otcepljenjem od DS-a već u devedesetim, ali i kasnije. To dokazuje da je DS u početku okupljala pojedince najrazličitijih ideologija. Među njima je bilo tvrdih nacionalista, zbog kojih mnogi analitičari još i danas govore da je DS u velikoj meri doprinela odomaćenju srpskog nacionalizma, a to dokazuje i memorandum koji je prethodio osnivanju stranke. U devedesetim godinama se DS takmičio sa SPS-om u tome ko je veći nacionalista”, kaže Gruhonjić o periodu devedesetih godina DS-a.
Analitičar dodaje da je period posle 2000. godine obeležilo ubistvo premijera i predsednika stranke Zorana Đinđića. To ubistvo je, kako se to kasnije i dokazalo, sprečilo modernizaciju Srbije. Nakon ubistva Đinđića život stranke je karakterisala bezličnost, koja je bila očigledna i za vreme predsednikovanja Borisa Tadića. Taj period se dao prepoznati naročito posle 2012. godine. „Stranka danas liči na razbijenu vojsku bez konzekventne ideologije. Nedostatak nedvosmislene ideologije je bio očigledan već za vreme predsednikovanja Borisa Tadića, a nastavlja se i danas. Za srpsku političku scenu bi bilo veoma važno da se DS konsoliduje i da počne da predstavlja jasnu alternativu sadašnjoj vlasti čija se suština može okarakterisati kao grupa nekadašnjih tvrdih nacionalista koja bi da se predstavi evropskom po svaku cenu. Budućnost DS-a zavisi od toga da li će moći da se postavi među potpuno razumljive ideološke okvire. Pored toga bilo bi potrebno i da se na političkoj sceni postavi mnogo više levo, da ne ostane na tačkama gde je stajao u prošlosti. Trebao bi da se izravna; nije bez razloga članica Socijalističke Internacionale. Na taj način bi se u Srbiji stvorila ravnoteža između levice i već markantno prisutne desnice i krajnje desnice”, ocenjuje Gruhonjić.
Analitičar, Mihal Ramač, kaže da je uloga DS-a bila ogromna već u vreme kada je bio u opoziciji, tokom devedesetih godina, a i u vreme kada je u pojedinim gradovima preuzeo vlast nakon 1996, 1997. godine. DS je okupljao ličnosti privržene evropskom razmišljanju, reformskog ustrojstva, koje su verovale da se i od Srbije može stvoriti normalna država, da se i ovde može izgraditi funkcionalni, demokratski, privredno stabilan sistem. „Nakon 2000. godine, kada je DS postao deo vladajuće većine situacija se promenila. Sledećih 12 godina DS je proveo skoro u punoj meri na čelu države. Ispostavilo se da ni Srbiju nije zaobišlo ono što je zadesilo sve države u regionu; vladajuća stranka je postala gnezdo korupcije, odluke su počele donositi pojedinci kojima je karijera bila najvažnija. Stanka je jednostavno odustala od svojih ranijih načela birajući pragmatizam, da bi osigurala sebi ostanak na vlasti. Najveću tragediju u životu stranke, naravno, predstavlja ubistvo Zorana Đinđića. Ne mislim da je Đinđić bio bez mane, ali je činjenica da je upravljao sa isuviše mnogo stvari. On je bio otelotvorenje politike DS-a. Kada je stranka morala da pređe preko gubitka Đinđića, našla se u dubokoj krizi u kojoj se nalazi i danas. To nije kriza rukovodstva. Na osnovu njenog programa, njenog ustrojstva DS ne može biti stranka koja ima jednog jedinog lidera. U DS-u se danas vidi kriza identiteta. Problem predstavlja što je sve manje ljudi koji prepoznaju misao koju bi stranka trebala da predstavlja kao svoju. Pojedinci u stranci sve manje prepoznaju i ličnosti koje bi tu misao trebale da predstavljaju. U devedesetim godinama se u svakom gradu znalo ko su članovi DS-a; bili su to ugledni pravnici, umetnici, ekonomski stručnjaci. Toga danas nema, i zbog toga građani danas sve manje mogu razumeti za šta se DS zapravo zalaže”, ocenjuje Ramač, koji se slaže sa mišljenjem da bi se stanje u DS-u trebalo urediti, jer se ne vidi koja bi stranka mogla da preuzme ulogu koju je DS igrala, koja bi stranka mogla da okupi oko sebe demokratski nastrojene, proevropske reformske snage. Ovu bi ulogu morala odigrati DS sve dok se ne pojavi neka nova stranka, za šta trenutno ima jako malo izgleda, ali se ne može isključiti u potpunosti.
