Izvor: Magyar Szó, 22.Maj.2015, 09:24 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Agresija predstavljena kao ljubav
Livia Jo Horti: „Do promena uloga u porodici i da li će se ponašati agresivno u vezi zavisi isključivo od odluke dominantnije osobe.”
Velika Plana: muškarac je sa lovačkom puškom ubio prvo ženu pa sebe. Orom i Martonoš: nakon svadbe sina Rade Šefer je, takođe, sa lovačkom puškom usmrtio šestoro ljudi, od kojih su četiri bile žene. Čačak: jedan biznismen je ubio svoju suprugu, u snu, pa sebe. Beograd: u hotelskoj sobi muž je ubio prvo ženu pa sebe. Sve se to dogodilo >> Pročitaj celu vest na sajtu Magyar Szó << od subote uveče do ponedeljka. Na listi se nalaze krivična dela koja spadaju u red agresije unutar porodice.
Iako su civilna udruženja još u utorak davala informacije o tome da je od početka godine 25 žena umrlo od ruke svoga partnera ili od ruke nekog muškog člana porodice, nadležni su rekli da se zvanično radi o 26 osoba. Prošle godine je taj broj žena žrtava nasilja u porodici bio ukupno za celu godinu.
Često se žalimo da već ne smemo ni na ulicu da kročimo, toliko su se rasprostranila krivična dela. Istovremeno, zaboravljamo da se nasilje često trpi i ostaje među zidovima domova, ne u malim uličicama ili parkovima. Naravno, kad se desi neka tragedija, izraženije se bavimo ovom temom koja na kratko postaje vladajuća, ali čim popusti interesovanje medija, tako popušta i interesovanje društva prema takvim pojavama.
„Mađar so“ je razgovarao sa psihologom Liviom Jo Horti, projektnim direktorom Fonda za mentalnu higijenu Expecto, o tome šta se dešava sa ljudima i uopšte sa društvom, odnosno o tome kako se procesi mogu kanalisati u nekom drugom smeru.
- Šta treba da se dogodi u porodici da bi muž redovno počeo da zlostavlja svoju suprugu, te da bi joj na kraju i oduzeo život?
– Nakon tragičnih događaja koja su se desila tokom vikenda štampa se mnogo bavila temom nasilja u porodici. Stručnjaci svuda naglašavaju da se radi o problemu sa izrazito jakim društvenim korenima. Najvažniji je patrijahalni model porodice koji je veoma rasprostranjen u našim krajevima. Da bi se patologija koja se pojavi u porodici afirmisala u vidu nasilja, treba da postoje i druge društvene pojave. Jedna od takvih je i frustrirana i intolerantna društvena sredina u kojoj živimo, ali tu se mogu pomenuti i razne zavisnosti kao što je alkoholizam, kao i niska kultura mentalne higijene. Skup ovih pojava vodi tome da se u životu porodica pojave patologije sa ovakvim ishodom. Što se tiče patrijahalnog modela porodice - taj se model temelji na neravnopravnoj podeli vlasti među polovima. Prvenstveno se u krugu muškaraca razvija neka vrsta dominacije i vlasti. Do promena uloga u porodici i da li će se ponašati agresivno u vezi zavisi isključivo od odluke dominantnije osobe. Prema konzervativnom mišljenju, koje je prateća pojava tradicionalnog patrijahalnog modela, sve što se dešava unutar porodice se tiče isključivo porodice, i veliki je greh mešati se u te stvari, odnosno izneti probleme van doma. Istovremeno ovo mišljenje ne ocenjuje pozitivnim ni „mešanje“ u unutrašnje stvari porodice ni od strane same porodice, ni od strane okoline, ali ni od strane društvene sredine. Veoma smo licemerni: kada se desi tragedija, ukazujemo na primer na komšije, pitamo se gde su bili, zašto niko nije primetio znakove koji su ukazivali na kasniju tragediju i zahtevamo odgovor na pitanje šta je radila socijalna mreža. Istovremeno, ako u svakodnevnom životu uočimo da je neko skupio hrabrosti da načini korake kada vidi negativne pojave u životu neke porodice, to okolina doživljava negativno i pita se zbog čega se neko meša u tuđe poslove, govori kako je porodica funkcionalna i da će sama rešiti svoje probleme. Sastavni deo partijahalnog modela porodice je i naglašeno prisustvo polnih stereotipa, tačno se zna gde je kome mesto. U tom kontekstu žena je u podređenom položaju, ima pravo da se bavi isključivo decom i domaćinstvom i ako svoje poslove ne obavlja „kako treba“ „zaslužuje kaznu“. Sve što joj je dozvoljeno pored tih poslova, radno mesto, mogućnost zarade, mogućnost da sama raspolaže svojom zaradom i slobodnim vremenom, mogućnost da se sreće sa drugima, to partner nadgleda. Da živimo u polno-stereotipiziranom svetu već se vidi u momentu rođenja: imamo tačne zamisli o tome kakva treba da bude devojčica, a kakav treba da bude dečak, kako treba da se ponašanju, šta sebi mogu u emocionalnom smislu da dozvole dečaci, a šta devojčice. Ravnopravnost među polovima poznata u modernim društvima se u ovakvim okolnostima ne vidi.
- Kakve su reakcije institucija?
– I u Srbiji postoje odgovarajuće zakonske odredbe koje sankcionišu nasilje unutar porodica, ali u praksi insitucije, koje bi se time morale baviti, redom zakazuju. Ni policija ni sudovi nisu u stanju da pravilno prilaze ovom problemu. U slučajevima koji se nisu završili ubistvom ili samoubistvom procesi traju nemoguće dugo i prisutno je stalno ponižavanje žrtve. Svi se pitaju šta li je uradila ta žena da je toliko razbesnela ovog „inače veoma dobrog i mirnog“ čoveka. Žrtve se redovno suočavaju sa takvim i sličnim opaskama. Inače se u skoro svakom slučaju može čuti da je počinilac „veoma miran čovek, koji, doduše, ponekad popije koju, ali ko danas ne pije“. Retko se koristi zakonska mogućnost odredbe neprilaženja žrtvi. Pošto u društvu nije odomaćena praksa traženja pomoći, žtrve trpe suviše dugo i pomoć traže već kada je kasno, ako je uopšte i zatraže.
- U čemu se razlikuju krivična dela tokom kojih počinilac nakon ubistva izvrši samoubistvo? Da li je to priznanje da je barem delom načisto sa težinom svoga dela?
– Nasilje u porodici se nikad ne pojavljuje u momentu, kasnije se uvek ispostavi da su ubistvu prethodile razne vrste nasilja. Inače se čini da počinioci skoro kao da uče iz knjiga kako se to radi. Takozvani točak nasilja prema ženama dobro pokazuje kakav je repertoar ponašanja nasilnika. Redosled nije tačno određen, ali se uvek pojavljuje emotivno nasilje, izolacija, zastrašivanje, privredno nasilje i seksualno zlostavljanje. Ovaj repertoar se skoro uvek „izvodi“. Obično se žene psihički maltretiraju, zastrašuju i izoluju godinama dok se zaista ne dogodi fizičko nasilje ili seksualno zlostavljanje, a za to vreme one gube radno mesto ili ne smeju čak ni dom da napuste, ne smeju da se doteraju, gube prijatelje, udaljuju se od svoje porodice. Nasilnik sve to često predstavlja kao ljubav i govori „volim te toliko da ne mogu zamisliti da te neko drugu vidi“, a kasnije poklonima kompenzuje nasilje. Što se tiče samoubistva: nasilnik u punoj meri želi da konroliše svoju ženu, pa čak i njene misli. To u strašnoj meri sužava i samog nasilnika koji ima osećaj da za njega ne ostaje ni prostora ni vazduha. Ne radi se o tome da počinilac nakon ubistva sebe ubija zbog osećaja krivnje: to je završetak krvave dinamike prema kojoj se sve mora uništiti. Zbog toga pojedini počinioci ubijaju i svoju decu jer misle da bez njih samih ništa ne postoji.
- Može li bilo ko postati nasilnik i može li bilo ko postati žrtva?
– Ne mislim da žrtva može postati bilo ko, a neće ni svako biti počinilac. Žrtva će biti osoba koja je inače prilično povučena, koju je lako povrediti, koja je nesigurna u sebe i svoje vrednosti, koja nema samopouzdanje i koja ima lošu porodičnu pozadinu. Nasilnici su muškarci koji su odrasli u sličnim porodicama ili čija društvena pozadina jača njihovo ponašanje. Mislim da su nasilnici nesigurni u svoju muškost i misle da je muški vladati nad drugim.
-Koliko bi stroža politika kažnjavanja, čak i smrtna kazna, bila u stanju da smanji ovaj problem?
– Apsolutno sam protiv smrtne kazne i ne postoji razlog koji bi taj stav promenio. Vrednost života bi morala u svakom društvu biti osnovna vrednost. Neodrživo je i u duševnom, i u fizičkom, pa i u verbalnom smislu zlostavljanje drugih ljudi. Baš zbog toga mlade moramo naučiti da komuniciraju i da iznose stavove na način da to ne vređa, ne boli i ne omalovažava druge. Ova vrsta komunikacije i ova vrednost nije prisutna u našem društvu. Važna je i pripremljenost institucija. Njih prvenstveno treba spremiti na prevenciju. To važi i za policiju, a i za socijalne centre. Potrebni su odgovarajući stručnjaci koji shvataju dinamiku zlostavljanja unutar porodice. Trenutno se obrazovanje psihologa i lekara završava, a da se ove teme čak ni ne spomenu prilikom njihovog školovanja. Potreban je društveni konsenzus na osnovu kojeg se institucije i stručnjaci mogu pripremiti za izazove koji ih čekaju, konstantno treba obnavljati sistem vrednosti u koji verujemo, to javne ličnosti moraju da čine što je moguće više, a trebamo i u obrazovanje uvesti sistem vrednosti koji počiva na uzajamnom poštovanju i vrednovanju.
