Izvor: Politika, 02.Mar.2013, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Vojska Srbije ušla u EU
Navodno je Beogradu iz Brisela toplo preporučeno da i Srbija pošalje svoje vojnike u Mali, jer bi to sigurno pripomoglo oko što bržeg dobijanja datuma za početak pregovora
Možda će ovih dana u novinama Srbije, možda i na bilbordima, osvanuti fotografije kako grupa pripadnika Vojske Srbije spasava izgladnele afričke bebe. Jer EU je 18. februara preporučila novu mirovnu misiju za Mali u trajanju od 15 meseci: trening malijskih vojnika, medicinska pomoć i obuka >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << lokalne administracije bez ikakvog uplitanja u tamošnji rat. U okviru jednog mandata u misiji treba da učestvuje oko 500 ljudi. Neke zemlje članice EU odmah su rekle da im ni na pamet ne pada da šalju vojnike u Mali, druge su odmah pristale. Navodno je Beogradu iz Brisela toplo preporučeno da i Srbija pošalje svoje vojnike u Mali, jer bi to sigurno pripomoglo oko što bržeg dobijanja datuma za početak pregovora o ulasku Srbije u EU. Zapravo, oni u Briselu i očekuju da mi pristanemo da odemo u Mali, jer faktori u Briselu javno i bez ikakvog stida kažu – da kada sa nama pregovaraju – sve što rade čine s pretpostavkama da mi na kraju podlegnemo njihovim pritiscima i ucenama.
Ipak, kad bolje razmislim, neće biti ni bilborda ni fotografija kako naši vojnici spasavaju izgladnele afričke bebe, jer ukupno 500 vojnika EU u toj misiji rasporediće se tako da će na Srbiju doći relativno mali broj učesnika. Naravno, ukoliko odlučimo da učestvujemo u toj operaciji. Ako odlučimo da idemo – to će značiti da je vojska Srbije, zapravo, već ušla u EU, pre nego država Srbija. Što znači da nam je vojska naprednija od države, da država kaska za vojskom.
Sve do sukoba u Maliju mislio sam da su zauvek prošli dani kada su evropske i američke trupe intervenisale u Africi, čak i u humanitarne svrhe. Pogibija američkih vojnika u Somaliji 1993. i smrt francuskih vojnika u Centralnoafričkoj Republici kao da su ubedili zapadne vlade da Afrika nije vredna života njihovih vojnika. Sa stanovišta Zapada smatralo se da je dovoljno pomoći u obuci afričkih mirovnih snaga koje bi bile zadužene za mirovne operacije na tom kontinentu. Ipak, građanski ratovi, nemaština, glad, Al Kaida i terorizam – sve to čini Afriku danas potencijalno vrlo nestabilnim područjem, pa na Zapadu opet ima zagovornika spoljne vojne intervencije. S druge strane su mišljenja da afrički problemi zahtevaju afrička rešenja. Jedno od afričkih rešenja jesu i afričke mirovne snage, ali je problem kako objediniti jedinice iz različitih nacionalnih armija da održavaju mir, kako ih udružiti u vanrednim situacijama. Na tom poslu pokušavali su godinama da pomognu i Francuzi i Britanci i Amerikanci, ali bez većih rezultata.
Naime, afrički lideri, koji o svemu tome nisu bili konsultovani, reagovali su uzdržano. Plašili su se da bi njihovi vojnici mogli da budu iskorišćeni kao američki, ili evropski policajci. Još 1997. cilj Zapada bio je da se sprovede obuka deset bataljona iz deset afričkih država. Te jedinice bi činile jezgro afričkih snaga za humanitarne intervencije. Da bi te snage bile efikasne, njihovi vojnici bi trebalo da nauče zajedničku mirovnu doktrinu i zajednički vojni jezik, morale su da budu opremljene i oružjem koje je kompatibilno. Međutim, u julu 1997, pre nego što je postignut konačan dogovor, SAD su požurile u želji da nešto urade samostalno, počele su program obuke u Senegalu, Ugandi i Malaviju, sa sličnim planovima za Mali, Tunis i Ganu. SAD se u Senegalu nisu obazirale na okolnost da je senegalska armija imala više iskustva u mirovnim operacijama UN od samih Amerikanaca. Vašington je poslao 60 pripadnika svojih specijalnih snaga da nauče 800 Senegalaca kako da postavljaju blokade na putevima, čiste minska polja i štite konvoje. Senegal je sa zadovoljstvom primio pomoć u vrednosti od milion dolara, počevši od kačketa za bejzbol do vojničkih obroka hrane, ali su predstavnici senegalske armije saopštili da njihovi vojnici nisu saznali ništa što ih Francuzi već nisu naučili.
I Francuzi su imali promašaje u vezi sa afričkim mirovnim snagama, od preraspoređivanja svojih vojnih baza do uloge francuskih vojnih savetnika i instruktora. U stvari, nedovoljna koordinacija zapadnih partnera u Africi loš je predznak i za najnoviju misiju EU na tom prostoru. Jer većina afričkih armija predstavlja produženu ruku predsednikove telesne garde. U najgorem slučaju, one čine oružano krilo vladajuće partije, obučene su da služe predsedniku, a ne državi. Obučene su da guše svako političko disidentstvo. Da bi prerasle u politički neutralne, uzdržane i nepristrasne mirovne snage potrebne su godine napora, a ne 15 meseci jedne misije, makar to bila i misija EU. Afrički odgovor na afričke ratove još nije moguć, pa čak i da se nekim čudom afričke armije za tako nešto i obuče, jer one nemaju opremu koja je ključna za efikasno održavanje mira. Osim Južnoafričke Republike, Angole i Egipta ne postoji komunikacioni sistem na nivou brigade.
Hoće li sada i srpski vojnici učestvovati u treningu malijskih vojnika? I čemu ih to oni mogu da nauče a da ovi to već nisu naučili? Od Amera i Francuza. Da ih naši vojnici podučavaju u lokalnim administrativnim poslovima? Ko i gde sme da gaji banane? Dobro, naši medicinari u Maliju imaju svoje mesto. A dobra je i zarada. Dakle, naš „Afrika korps“ verovatno kreće. Srpski odgovor na afričke ratove?
Miroslav Lazanski
objavljeno: 02.03.2013.
