Izvor: Večernje novosti, 27.Dec.2015, 18:05   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Tragedija kao svedočanstvo plemenitosti

GUSTA magla pritisla je Srbiju 13. marta. Kiša i oblaci nisu sprečili helikopter Vojske Srbije da poleti ka Novom Pazaru i spase bebu, malog Šahina Ademovića, koji se za život borio svega pet dana po dolasku na svet. Akcija čiji je cilj bio spasavanje malog dečaka, završena je nesrećom kod Surčina u kojoj je stradala četvoročlana posada helikoptera, dvoje medicinara iz Novog Pazara i mali Šahin.Major Omer Mehić, kapetan >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << Milovan Đukarić, zastavnik Ivan Miladinović i zastavnik Nebojša Drajić upisali su se na spisak besmrtnih letača. Na večno plavom nebu oni i dalje lete zajedno sa Dževadom Ljajićem, novopazarskim lekarom, i tehničarem Miroslavom Veselinovićem, koji su sami, svojom voljom, krenuli na poslednji put zajedno s malim pacijentom.Pad helikoptera kod Surčina jedan je od najtragičnijih događaja koji su obeležili Srbiju 2015. godine. Ova nesreća istovremeno je i svedočanstvo o hrabrosti i plemenitosti ljudi koji su dali svoje živote u želji da spasu tuđi život. U najtežim okolnostima kakve su na nebu iznad Srbije vladale kobne martovske noći, piloti i medicinari nisu imali dileme šta treba činiti. Bebi koja je ostala bez kiseonika bila je potrebna hitna pomoć u beogradskoj Klinici za majku i dete. Kao i bezbroj puta do tada, plava posada poletela je u susret svojoj sudbini.Meha, Đuka, Ivan i Draja bili su više od vojne helikopterske posade. Ekipa, saborci, drugari. Čvrsto na zemlji, s ljubavlju prema porodicama, Srbiji, vojsci i letenju. Poleteli su i te tamne noći. Učinili bi to i bez naređenja. Vest da je nečiji život ugrožen, njima je bila dovoljna komanda da se uskoči u zelenu letelicu, privežu pojasevi i uključe prekidači.Mehić i drugovi poletali su stotinu puta ka mestima gde je teško, gde se strada, i gde neko podignutih ruku vapi za pomoć. Svega godinu ranije svojim helikopterom sleteli su na jedno od retkih ostrva u potopljenom Obrenovcu. Pričali su posle da ko jednom vidi oči spasenog deteta, više ne razmišlja o opasnosti, riziku, niti teškoćama u spasilačkim akcijama.Ista posada prethodne zime položila je još jedan ispit. Uprkos olujnom vetru i najtežim mogućim uslovima za letenje, Mehić i drugovi iz smetova Feketića evakuisali su pun helikopter polusmrznute dece i žena. Kolona zavejanih putnika zahvaljujući ovoj posadi dobila je hranu i vodu, ali i, važnije od toga, pouzdan znak da nisu sami i napušteni.Mračne martovske večeri Mehićeva posada prvi put se srela sa doktorom Ljajićem i tehničarem Veselinovićem. Razumeli su se bez mnogo reči, razgovora, planova i komandi. Izašli ispod istog čekića, odvažni i posvećeni, piloti i medicinari ostali su prijatelji u večnosti.Ruta poslednjeg leta helikoptera Mi-17 dobro je poznata - Batajnica, Raška, Mladenovac, Surčin... Znaju se i sve muke s kojima su se nosili. Mehina ruka čvrsto je držala palicu, letelica se probijala kroz vunu oblaka. Nadomak cilja, samo na korak od tla, njegove plave oči poslednji put su podignute ka nebu.PRIZNANjA DRŽAVE I NARODAPosada vojnog helikoptera i dvojica medicinara iz Novog Pazara, ukazom predsednika Tomislava Nikolića, posthumno su odlikovani Medaljom za hrabrost “Miloš Obilić”. Hrabre letače nisu zaboravili ni građani Srbije, koji su prepoznali njihov podvig. Grupa mladih ljudi napravila je mural u Zemunu na kojem je u znak zahvalnosti stradalim junacima naslikan helikopter Mi-17 i ispisana imena pilota i medicinara. “Heroji žive večno” natpis je koji dovoljno govori o delu vojnika i zdravstvenih radnika koji su dali svoje živote u humanoj misiji. Ime majora Mehića poneo je deo novosadskog šetališta, gde je često provodio slobodno vreme.

Nastavak na Večernje novosti...