Izvor: Politika, 26.Okt.2012, 13:31   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Ovde se umire ćutke

Svetomir S. Đukić (1882–1960), divizijski general u vojsci Kraljevine Jugoslavije, kao dvadesetogodišnji oficir Kraljevine Srbije bio je učesnik Prvog balkanskog rata. General Đukić, inače osnivač srpskog i jugoslovenskog olimpizma 1910, ostavio je za sobom obimne memoare u kojima je opisao zbivanja i ljude u periodu od 1903. do 1918. godine. Zahvaljujući ljubaznosti njegovog sina, primarijusa dr Dušana Đukića, „Politika” će u nekoliko nastavaka ekskluzivno objaviti svedočenje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << generala Svetomira Đukića o Kumanovskoj bici. Njegove memoare, koji sada prvi put izlaze pred lice javnosti, uskoro će objaviti „Službeni glasnik” iz Beograda.

Prelazimo utoleglicu između Prkinog Rida i Srtevice. Kao da nas hladan vetar bije sa desne strane, od fronta. Granate učestaše. Čuje se zviždanje jedne granate koja leti nisko, nama. Kaplar iz desnokrilnog voda saže se do same zemlje. Granata mu odnese glavu; osta vrat u preseku, krvav, strašan. Kao da se sam podmetnuo pod granatu.

Levo trči četa kapetana Matića, rasuta u neredu. Jedan omalen vojnik zastade, saže se da popravi cokulu koja mu se odvezala pri trčanju. Matić pomisli da on hoće da se izvlači i opali na njega iz revolvera, ne nišaneći, valjda da ga samo malo poplaši. Vojnik posrnu, pade ničice i glava mu se zari u gomilicu zemlje. Mrtav! Na leđima seljačka torba iz koje viri i leprša se struk crnog luka.

Jedna granata pade baš ispred mene,zari se u zemlju i opet izađe na površinu. Ja je nesvesno uzeh u ruke i povikah vojnicima: ,,Gledajte! Ne valja im municija!” Onda se setih da je opasno držati nerasprsnutu granatu; spustih je lagano na zemlju i otrčah sa četom. (Ovoga se slučaja nisam mogao opomenuti sve dok mi o tom vojnici kasnije nisu pričali i izazvali moja sećanja na ovu besmislicu.)

Trčimo dalje premoreni i oznojeni prelazimo u hod. Granate padaju ispred nas, iza nas a neka i u nas. Niko se više ne brani od njih. Nastupila neka rezignacija, nek bude šta bude. Podilazimo brdu (kasnije smo saznali da je to Srtevica). Idemo kao premlaćeni i čim stigosmo u podnožje, stropoštasmo se kako ko stiže, bez ikakvog reda. Nismo videli ni gde su druge čete niti četvrti bataljon. Odmah počesmo kopati zaklone. Žurimo i neki počeše bacati zemlju preko savijenih šatorskih krila koje smo odnekud uzeli. Samo da se što pre sakrije glava. Ne gleda se dalje od desetak koraka. Stalno samo kopamo. Miris iskopane zemlje u ovakvoj prilici jako je neprijatan; podseća na grobove. Granate fijuču iznad brda, kidaju nam nerve i ubrzavaju kopanje. Pripijanje za zemlju sve jače. Sva pažnja susređena na fijuk granata.

Posle izvesnog vremena popusti napregnutost i počesmo dizati glave. Neki sede i razgovaraju. Ja se osvrćem i mislim gde su ostale čete? Osećam se usamljen i to muči. Setih se opisa iz rusko-japanskog rata i saveta da je bolje držati borce pozadi visa, zaklonjene od artiljerije, a u potrebnom trenutku, kad se neprijatelj sasvim približi i kad njegova artiljerija više ne može da nas gađa, da se pođe napred i izvrši udar. Reših se da ostanem što duže na zadnjoj padini i da sačuvam ljude od gubitaka. Ali, da ne bih bio iznenađen, poslah podnarednika sa pet vojnika napred, da iziđu na greben i da osmatraju predteren i približavanje Turaka. Podnarednik pođe sa ljudima i kad su se udaljili oko pedeset metara, zaustaviše se i legoše na zemlju, jer prozviždaše granate iznad brda. Oni misle: ,,ako treba ići napred hajdemo svi!” Nema načina da se gurnu napred sem da svi pođemo ili da sam vodim  patrolu. Granate i šrapneli zvižde preko brda, čas jače čas slabije. Već smo navikli na njihovo zujanje.

...

Krenuh četu sa podnožja bliže vrhu. Opet se nerado ostavljaju zakloni. Tri vojnika ostadoše ležeći. Bili su mrtvi! Ovde se umire ćutke. Zaustavismo se na zadnjoj vojničkoj ivici ne izlazeći na samu kosu da ne bismo navukli artiljerijsku vatru na sebe. Držimo se više desno i posle videh da je jedan vod bio okrenut osamnaestom puku. Nisam ništa ispravljao. Ne vidimo Turke. I bolje!

Odozdo, ispod kose, penje se naš komandant bataljona Nedeljković. Ide lagano i samo po koji put bi pogledao u neprijateljsku stranu, gladeći svoje žute brkove. Takvo hladno držanje, lagan hod i otvoreno izlaganje podiže mu ugled u našim očima. To više imponuje nego makakva sprema i inteligencija bez toga. Nije mi ništa naređivao niti je šta primećivao, prigovarao. Hvala bogu!

Nešto kasnije, približava nam se na konju neki konjanik. Kad dođe do nas, poznadoh majora Voju Nikolajevića, komandanta prvog bataljona, koji je bio upućen na Prkin Rid. Skoro veselim tonom upita me da li je komandant puka na brdu? Ja mu odgovorih da ga nisam video i Voja ode na vis, otvoreno, na konju. Ovo nam je imponovalo. On je dojahao da izvesti Glišića da Turci vrše zaobilazni pokret prema našem krajnjem levom krilu. Bataljon mu je ostao na frontu gde je i bio.

(Sutra: Knez Arsen sokoli komandanta Božanovića)

objavljeno: 26.10.2012.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije

Nastavak na Politika...