Izvor: Politika, 30.Sep.2014, 10:13 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nemac koji je delio srpsku sudbinu
Gerhard Gezeman, slavista zaljubljen u našu epiku, sa srpskim narodom i vojskom prošao je golgotu povlačenja iz Srbije u Prvom svetskom ratu
Čudna je bila ojađena povorka koja je u zimu 1915. godine počela da se sliva iz Srbije ka obalama Jadranskog mora istačkanog nemačkim podmornicama i torpiljerima. Odrpana deca okačena o umorne majke, bosi vojnici, nacifrane beogradske ljubavnice generala, ispošćeni seljaci, austrijski zarobljenici, ruski dobrovoljci, engleske bolničarke >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << i jedan Nemac koji se povlači sa Srbima pred moćnom vojskom svojih sunarodnika i - piše dnevnik.
Gerhard Gezeman (1888–1948), profesor Prve muške gimnazije, vrsni slavista, odličan poznavalac naše narodne epike, tada je bio na početku naučne karijere. Ispraćen je iz svoje domovine, Nemačke, uz ironičnu opasku da se pazi da ga razbojnici ne odvuku u balkanske gudure i ubiju. Vrhunac egzotike za slaviste sa zapada bio je da odu u Zagreb i odsednu u hotelu „Esplanada”. Niko nije očekivao potez za koji se opredelio Gezeman: da dođe u Srbiju da proučava narodnu tradiciju i uči naše akcente. Ali, ovaj Nemac nije prestao da iznenađuje. Uostalom, to je čovek koji je usred Berlina 1943. godine, u doba kada su Sloveni u toj sredinismatrani nižom rasom zajedno sa Jevrejima i Romima, objavio knjigu pod naslovom „Herojski oblici života”, o čojstvu i junaštvu Crnogoraca.
Iznenađujuću odluku doneo je i kada je otpočeo rat 1914. godine. Gezeman je umesto povratka u Nemačku odabrao da ostane u Srbiji. Bio je bolničar u Kragujevcu i Vranju gde je preležao pegavi tifus. Već naredne godine nastavlja da deli srpsku sudbinu, sa rekom očajnika povlači se iz Srbije preko Prizrena, Đakovice, Peći, Podgorice, Skadra i Drača poražen, ostavljen, gladan, smrznut i bolestan. Konačno, stiže u italijansku luku Brindizi, a odatle u Švajcarsku.
Prethodno, shvativši da se nalazi negde na početku ludila i očaja koje rat neminovno sa sobom nosi, u Kraljevu odlučuje da kupi dve školske sveske i započne ono što od šesnaeste godine nije radio: da vodi dnevnik. Pisanje je za Gezemana bilo bekstvo od stvarnosti, očajanja i gladi, pitanje opstanka, način da se ostavi iza sebe još jedan tmuran, hladan i samotan dan. Pisao je da ne bi umro u blatu, jer smrt je ubrzo postala uobičajen saputnik na putu za Krf i niko više nije obraćao nikakvu pažnju na leševe pored puta.
Veliku sreću i zadovoljstvo doneće mu iznenadni susret sa profesorom klasične filologije Vasilijem Đerićem, još jednim učenjakom koji je od hladnoće rata bežao u svet pisane reči. U tom srpskom smaku sveta, idući od užasa do užasa, njih dvojica razgovaraju o Njegošu i narodnim pesmama, recituju Homerovu „Odiseju”, raspredaju problematiku srpskih akcenata. Međutim, ma koliko se trudili da se podsećaju šta sve život čini svetim i vrednim, ratni užas je jači. Dva puta, jednom potonuvši u sneg, drugi put zaglibivši se u blato, i sam Gezeman bio je spreman da se preda smrti. Da nije bilo saputnika da ga izvuku, nikada ne bi imao to zadovoljstvo da nam napiše članak o tome kako je proučavao Erlangenski rukopis, veliku pesmaricu narodnih pesama, sto godina stariju od čuvenih Vukovih zbirki, slučajno otkrivenu u biblioteci u nemačkom gradu Erlangenu, a prvi put proučenu baš od strane Gezemana. U godini stogodišnjice početka Velikog rata, Gezemanov dnevnik „Bežanija” čitamo u prevodu profesora Tomislava Bekića. Od izdavača Vlastimira Đokića saznajemo da ime Gerharda Gezemana osim nezvaničnom titulom „prijatelj Srba”, danas možemo okititi i sintagmom „nepravedno zaboravljeni”. Ustvari, znaju ga svi oni koji na studijama izučavaju narodnu književnost, jer je Erlangenski rukopis koji je on praktično otkrio naučnoj zajednici, nezaobilazan, ali Đokić ističe da su mnogi njegovi radovi posvećeni našoj narodnoj tradiciji potpuno nepoznati domaćim čitaocima.
– Ne samo da mnogo toga stoji neobjavljeno, nego štošta još nije ni prevedeno na srpski jezik. Gezeman je po završetku Prvog svetskog rata, postao univerzitetski profesor u Pragu, ali je često dolazio u Srbiju i drugovao sa brojnim našim naučnicima. Bio je oženjen Magom Magazinović, a njegov sin iz tog, prvog braka, takođe je bio slavista, ali stručnjak za bugaristiku. Gezeman se, inače, bavio i ruskom književnošću, mada mu to nije bila prvenstvena oblast interesovanja. Napisao je obimnu monografiju o Gogolju, ali je ona izgubljena, verovatno, zauvek – napominje Đokić.
Gezeman se, naime, još jednom u životu našao u izbeglištvu. Po završetku Drugog svetskog rata, kao Nemac, bio je prinuđen da napusti Prag, iako nikakve veze sa nacistima nije imao. U toj novoj bežaniji, izgubio je svoju ogromnu biblioteku, oko 5.000 svezaka, sve rukopise, vredan tovar nikada iz Praga nije stigao u Nemačku. Završena monografija o Gogolju, gotovo spremna za štampu, bila je deo izgubljenog tereta.
Topao prijem kod ovdašnjih ljudi smenjivao se sa podozrenjem zbog toga što je Nemac i on je oba slučaja naveo u svom ratnom dnevniku, iako je ovaj prvi bio mnogo češći. Gezeman je ostavio zabelešku i o tome kako je ukrotio svoje učenike iz Prve muške gimnazije na Dorćolu, Srbe, Jevreje, Crnogorce i zadobio njihovo poštovanje. Zapisao je i usklik sa kojim su ga oduševljeno pozdravili: „Živeo Švabo!”
Jelena Čalija
objavljeno: 30.09.2014.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije
