Izvor: Politika, 01.Nov.2014, 16:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Kad sam bio u Srbiji...
Hiljade primeraka ne samo pojedinačnih naslova nego i sabranih dela pojedinih pisaca iz Srbije i Bosne smeštano je u Maštrovićeve magacine na Kaptolu u Zagrebu
Podatak iz biografije Zagrepčanina Zvonka Maštrovića, koji služi vojsku u Vranju sedamdesetih godina, interesantan je možda samo zbog toga što u Vranju sluša Stanišu Stošića, Pavarotijavranjskih pesama, kako su kasnije Stanišu ocenili i publika i >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Zvonko. Taj vojnički susret sa Stanišom i njegovim pevanjem izgleda da je trajno uticao na život našeg Hrvata.
Isti Maštrović, vlasnik i direktor izdavačke kuće „Nova stvarnost” u Zagrebu, javlja mi se telefonom u petak 24 oktobra 2014: „Na putu sam za Beograd, nadam se da se vidimo na Sajmu knjiga.”
Ostaje zabeleženo da se još iz „jugoslovenskih dana” bavi izdavanjem i prodajom knjiga. Dolazi na sajmove u Beograd redovno. Sa današnjeg stanovišta, odličan poslovni potez čini sredinom devedesetih jer otkupljuje, sakuplja, dobija na poklon, uzima sa otpada, odnosi sa reciklaže papira, iz zagrebačkih knjižara, zaostala ćirilička izdanja koja u Hrvatskoj više niko nije hteo da kupi. Među tim knjigama bilo je i latiničnih izdanja objavljenih „sa ove naše strane”. Hiljade primeraka ne samo pojedinačnih naslova nego i sabranih – celokupnih dela pojedinih pisaca iz Srbije i Bosne smeštano je u Zvonkove magacine na Kaptolu u Zagrebu, u vreme kada je izgledalo da se Srbi i Hrvati nikad neće izmiriti. Posle 2000. redovnodolazi kamionima punim onih knjiga na sajmove u Beograd. Plaća carinu i ostale dažbine, a svoj „tovar” iznosi pred kupce po niskim cenama. U prvom trenutku bilo je neverovatno videti da se na hrvatskom štandu prodaju ćirilička izdanja objavljena u Srbiji, do 1990, sasvim nova, kao da su sad izašla iz štamparije. Bio je to pravi sajamski muzej štampane knjige koja je nosila oznaku mejd in Srbija. Tako ih je vešt trgovac Zvonko sačuvao od propasti. Pred kupcima su sa svojim izdanjima defilovala sva nekadašnja velika, a tada već propala izdavačka preduzeća, ali i ona koja nije zahvatio val privatizacije – BIGZ, „Narodna knjiga”, „Nolit”, „Rad”, „Jugoslavija”, „Prosveta”, SKZ, „Bratstvo jedinstvo” i druga.
U tom muzeju srpske knjige upoznajem Maštrovića još kad je došao s prvim tovarom na sajam.
Govoreći otvoreno, i na sajmovima knjiga piju se rakija i vino, gotovo kao na specijalizovanim izložbama ovih pića. I nije tajna da svaki izdavač, učesnik sajma ima svoju zalihukojom nudi goste. Ni Zvonko nije izuzetak: „Šljivovica, iz Prokuplja od prijatelja.” Prijateljska čašica se ne odbija, ali sledeće godine na novom sajmu knjiga u Beogradu opet Zvonko nudi rakiju iz Prokuplja. Više nisam bio samo posetilac njegovog štanda nego sada dolazim kod starog prijatelja.Slušam ga kako govori o Vranju i Staniši, a u očima mu suze. Staniša je umro 2008. godine. Nagovaram ga da priču snimim za radio. „Ma, pusti radio”, veli. „Da ti sipam onuiz Prokuplja.” Bunim se. Tražim dalmatinsku lozu njegovog rodnog kraja. Kajkavac se uvredio. „Nemaš ti pojma šta je rakija”, a onda sledi priča o Prokuplju, Nišu, o Kruševcu, Tekiji i Kladovu... Priča u zanosu, bez kritičke tačke.
Vidi se, nije čitao stihove Pere Pajića: „Kad sam bio u Srbiji, Srbija je na robiji...”
Vratimo se knjigama. Prodao je uglavnom Zvonko one knjige iz Hrvatske. Koje je naslove objavila „Nova stvarnost” nije ovde tema. Ali kad sam aprila ove godine drugim povodom bio u Zagrebu, zove me Zvonko telefonom: „Vodim te na ručak kod Srbijanca, u restoran na Maksimiru.”
O čemu smo tokom ručka pričali nije važno za ovaj tekst, ali može se pretpostaviti koju smo rakiju pili. Dok sam srkutao onu „prokupačku” koja baš i nije bila neka „za pamćenje”, nametala mi se misao: šta sve Vranje može da učini od čoveka, ako je pesma prava i ako je Staniša peva!
Novinar i publicista
Dragoslav Simić
objavljeno: 01.11.2014.
Pogledaj vesti o: Vojska Srbije, Nova godina
