Izvor: Vesti-online.com, 23.Apr.2018, 01:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Junak u akciji: Moj tata heroj

Nema američkog filmskog megahita a da u glavnoj ulozi nije član neke polutajne elitne vojne jedinice koji spasava svet a da se pri tom nije ni oznojio. U Srbiji za to uopšte ne treba mašta. Već postoji i polutajna vojna jedinica koja u svom simbolu ima kobru s raširenim krilima i imamo junaka koji je izazvao divljenje cele nacije, a uporno ponavlja da "nije uradio ništa važno".

Ovo je priča o 38-godišnjem zastavniku Zoranu Jankoviću, pripadniku elitne protivterorističke >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << jedinice Vojske Srbije - Kobre koji je nedavno u prestoničkom hipermarketu sprečio oružanu pljačku koja je zamalo mogla da bude završena krvoprolićem. Ukazom predsednika Aleksandra Vučića, zbog ovog čina Janković je u četvrtak odlikovan srebrnom medaljom za hrabrost Miloš Obilić.

Ministarstvo odbrane Srbije izašlo je u susret "Vestima" i omogućilo ono što je privilegija malobrojnih redakcija - da sa ovim hrabrim vojnikom razgovaramo u bazi jedinice javnosti poznate i po činjenici da obezbeđuju najviše vojne i državne zvaničnike na čelu sa predsednikom.

Dočekao nas je Jankovićev širok osmeh uz pravu filmsku priču.

- Tek kada mi je uperio magnum 357 u glavu bio sam sto posto siguran da ovu prodavnicu sigurno neće opljačkati - priča tako opušteno kao da je zaista sekvenca iz nekog akcionog ostvarenja, a ne stvarni događaj pred kojim bi većina običnih ljudi jednostavno pobegla glavom bez obzira.

- Svako iz naše jedinice bi postupio apsolutno isto kao i ja. Osposobljeni smo za rešavanje svih kriznih situacija, pa i ovakvih, zato im valjda ne pridajemo baš toliko značaja kao što možda očekujete. Zaista je tako, nije nikakvo foliranje ili bilo šta slično. Prosto, takav nam je posao, a ovo su situacije za koje smo apsolutno spremni - priča Zoran Janković.

Odlično se seća svega što se događalo u hipermarketu.

- Tog dana sam morao da ostanem duže na poslu, a kada sam se vratio, supruga je odlučila da nam napravi pitu. Časkom smo otišli do radnje da kupimo još neke namirnice i dok je ona između rafova gunđala naglas da li joj još nešto treba, video sam da je mladić počeo da uzima novac iz kase i prodavačice koje su to pokušale da spreče. Posle nekoliko sekundi, iz ruksaka je izvadio magnum 357 i ove žene su se preplašeno povukle unazad. Nisam imao dilemu šta ću da uradim, ali mi je bilo bitno da ne dođe do pucnjave i da neko nevin ne strada. Procenio sam da je idealna prilika da delujem kada krene iz radnje i tako sam se postavio. Naleteo je na mene, uperio mi pištolj u glavu i prodrao se: "Pucaću!"

U našem poslu nije važna samo veština, već je veoma bitno i da smo dobri psiholozi. Shvatio sam da je reč o čoveku koji je narkoman i čiji potezi se teško mogu predvideti. Zato mi je isključivo bilo bitno da je oružje uperio u mene. Znao sam da će posle toga situacija biti rešena u samo par sekundi. Procedura je trajala možda sekund-dva duže, zato što je, čim sam mu oduzeo pištolj, posegnuo za nožem iz ranca. Ali i to smo brzo rešili i on je, kako bismo rekli stručno, spakovan - opet kroz osmeh opisuje događaj hrabri zastavnik.

Janković je zapravo pljačkaša toliko brzo savladao da se njegova supruga zbunjeno pojavila ne shvatajući šta se zapravo dogodilo.

- Morali smo da ostanemo kako bih dao izjavu policiji i to je trajalo izvesno vreme, pa smo se vratili kući kasno i brzo otišli na spavanje.

Da su vojnički geni čudo i da se uniforma suđena, potvrđuje i primer porodice Janković.

- Moj pradeda Vitomir je prešao Albaniju, a zatim se vratio sa ostatkom srpske vojske i oslobodio zemlju. Deda Vidoje je od početka bio u partizanima i borio se u Drugom svetskom ratu zbog čega je i odlikovan ordenom za hrabrost. I moj otac Živan je ceo svoj radni vek bio u uniformi. Mada smo rodom iz sela Kostajnik između Loznice i Krupnja, službovao je u Podgorici, gde sam i rođen. Najstariji sin već pokazuje interesovanje za vojsku. Voleo bih da nastavi našu vojničku tradiciju - kaže naš sagovornik.

Negde oko pola tri supruga me izbezumljeno drma. Pitam je šta se dogodilo, a ona kaže: "Jesi li ti svestan da ti je čovek držao pištolj uperen u glavu?"

"Ma, idi, bre, ženo, ja mislio nešto ozbiljno."

Okrenem se na drugu stranu i zaspim.

Kada se priča o njegovoj hrabrosti pojavila u medijima, stigle su čestitke od ministra odbrane, načelnika Generalštaba... Ipak, najlepšu je dobio od najstarijeg sina koji još pohađa osnovnu školu.

- Kada je taj prilog o meni emitovan na televiziji nije bilo ponosnije osobe na svetu od mog sina. Kad bi mu neko prišao, on bi sav važan odgovarao: "Jeste, to je moj tata. Moj tata je heroj."

Janković je u Kobrama poslednjih desetak godina i priznaje da mu je to bila želja od kada je postao pripadnik Vojske.

- Kad uđete u jedinicu, to je to, to je vrh, nema dalje kad je reč o vojničkom pozivu. Bar za mene je tako. Međutim, da bi se to i dogodilo, potrebno je najpre da se prođu ozbiljni psihofizički i zdravstveni testovi, a zatim i veoma složena i teška obuka. Dovoljno je reći da od deset kandidata samo dva prođu sve testove, da shvatite koliko je selekcija rigorozna - priča zastavnik Janković.

Nastavak na Vesti-online.com...