Izvor: Politika, 27.Apr.2013, 21:57 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Čovek je odgovoran za čuvanje svoje slobode
Tapiserista, kostimograf, scenarista – priča o kvalitetnoj samoći, životnoj igri, lepoti i duhovnosti, intuiciji i emocijama, zdravim mislima kao dopingu, ljubavi kao višoj sili, strasti i zanosu...
Zagorka Stojanović je tapiserista, kostimograf, scenograf, ilustrator, modni kreator, a za sebe još kaže da je „tkalja koja je završila Akademiju za primenjenu umetnost”. Tapiserije izlaže do 11. maja u galeriji Doma >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Vojske Srbije u Beogradu.
Učestvovala je na izložbama koje su predstavljale Jugoslaviju i Srbiju u svetu. Od 1982. do 1991. je radila u Zagrebu kao kostimograf u kabareu „Jazavac” na poziv Fadila Hadžića, reditelja i dramskog pisca. Potom se vratila u Beograd i u svoju radionicu u selu Rakar kod banje Vrujci.
Šezdesetih godina je bila jeu braku, kaže, „dugih 40 dana”. I od tada živi sa svojom umetnošću, obožavaocima i prijateljima. Jer, ističe, „duge veze su isto što i brak”.
U kom okruženju ste rođeni?
Dočekali su me majka Ljubinka, otac Svetomir, sestra Milka i dve koze koje su nam pomogle da zdravije živimo u vreme Drugog svetskog rata. Otac je lepo pevao i mnogo čitao. U tom duhu je i nas dve obrazovao i podsticao sve najlepše u nama. Milka je stekla svetsku slavu kao operska pevačica, a ja sam se potpuno ostvarila u svojoj umetnosti.
Šta vam je bilo najvažnije?
Visoko obrazovanje koje otac, kao tehničar, nije u potpunosti mogao da nam pruži, ali uputio nas je na događanja u Kolarcu. Išli smo na predavanja i koncerte, a potom i na akademije. To nam je dalo krila za let u svet.
Kako sad živite?
Prihvatila sam, na svom imanju, u obnovljenoj kući, sa maksimalnim komforom, kvalitetnu samoću. Ova samoća me odredila i na mene uticala zato što je samoća najživlji deo moje duše. U toj samoći, a uz moj bogati umetnički rad, doživljavam radost života koju prepoznajem u velikoj energiji koja mi daje zdravo telo i vedar duh.
Šta u selu dobijate, a šta gubite?
Moj sadašnji utisak je da sam ja u Rakarima sve dobila. Uopšte nemam potrebu za gradom. Kad dođem u Beograd, pa i u svoj stan na Čukaričkoj padini, preko puta Ade Ciganlije, osećam se kao riba na suvom. U selu je sve vreme vaše, a u gradu nije.
Možete li sve sami?
Drva mi cepa neko drugi. U muškim poslovima pomaže mi i inteligencija... Kao kostimograf i scenograf radila sam velike filmove, pa mi je organizacija posla vrlo bliska. Za sve drugo mogu da se izborim sama. Tako mi je život postao igra, a posao igračka. Veoma sam samostalna. To je dragocena osobina.
Ipak, od čega živite?
Pre svega od nacionalne penzije (50.000 dinara) i od prodaje svojih proizvoda. Najčešće od posebnih odevnih predmeta, a mnogo ređe od ikonotkanja i tapiserija, na kojima ispredam predele, koje radim sa molitvenim posvećenjem, uporno i istrajno.
Pratite li svoju umetnost?
Uvek. Moje tapiserije i ikonotkanja, sa zlatnim nitima i Ahtirskom Bogorodicom, stigle su do Amerike i Južne Afrike. Obično su u privatnoj zbirci, a vrlo često i u muzejima.
Ko ste vi bili u Zagrebu?
Za mene je to, u ono vreme, bio moj drugi grad. Živela sam vrlo kvalitetno. Došla sam tada do mnogih saznanja i u poslu i u životu. Fadil Hadžić je prepoznao moju energiju i vrlo dobro smo radili. Bili smo odličan tim. Bio je veliki umetnik i dragocen čovek u svim odnosima.
Baš u svim?
Ne znam. Nismo delili krevet. On je mnogo voleo glumice. Imao je svoju Elizabetu. Kostimografe i scenariste je samo veoma poštovao.
Šta je za vas ljubav...
Ljubav je najjača emocija. Ona sve pokreće. Najveći kvalitet ljubavi je kad vam je neko drugi važniji od vas!
...a erotika?
Njeno drugo ime je strastvenost ili zanos; što je važan segment života. Zanosno možemo da vodimo ljubav, da pričamo s prijateljima, slušamo Mocarta, gledamo izlazak ili zalazak sunca...
A šta je život bez ljubavi?
To je, pre svega, velika nesreća. Za ljubav bi trebalo mnogo da se radina sebi i uporno, kao ribolovac, da se čeka prava prilika za akciju. Životni stav takvih osoba mora da bude jasan: nikad se ne predaj!
Dali ste vernik?
Meni je tišina najveća religija. Za mene je to duh hrišćanstva, odnosno sve ono što je u religiji i stvarno i neopipljivo.A to je ljubav. Ona je za mene viša sila. Ali, kad je reč o tradiciji moramo da je poštujemo da bismo znali ko smo.
Koliko vam je važna lepota?
Nikad se u lepoti ne vezujem za nešto spoljašnje. Meni je duhovnost uvek odlučujuća. Važno mi je šta čovek nosi u glavi, kakva je ličnost... i, u najpozitivnijem smislu, koliko je „lud”.
Koliko poštujete intuiciju?
Ona, uglavnom, nikoga ne vara. Zato je važno slušati intuiciju, ako možete da je odvojite od emocija.
Šta je vaš doping?
Prvi doping je bila jabuka u ruci Eve. A moj doping su zdrave misli. Od misli sve potiče.
Kako razvijate život?
Uvek sam imala plan, a od 50. godine dozvoljavam da mi život teče spontano. Neću sebe da kontrolišem.
Šta vam je najvažnije...
Sam život.
...i šta uz život?
Sloboda. I po Sartru „čovek je odgovoran za čuvanje svoje slobode”!
-----------------------------------------------------------
S Kadijevićem od rečenice do eseja
Kako razvijate ideju?
Pre razvijanje osnovne zamisli pri formiranju ikonotkanja ili tapiserije o svemu se dogovaram s likovnim kritičarom Đorđem Kadijevićem. On je taj s kojim tražim pravi put pri stvaranju moje „slike”. Razgovori s njim su mi vrlo dragoceni, jer on je čovek koji od jedne rečenice, kao ideje, može da napiše esej. Njega je zadovoljstvo slušati i kad vas kritikuje i kad vas hvali.
Slavko Trošelj
objavljeno: 28.04.2013
