Izvor: B92, 10.Maj.2015, 18:40 (ažurirano 02.Apr.2020.)
70 god. od oslobođenja Mauthauzena
U koncentracionom logoru Mauthauzen održana je komemoracija povodom 70 godina od oslobađanja, uz poruku da se žrtve ne smeju zaboraviti.
U prisustvu najviših državnih zvaničnika Austrije, ali i predstavnika države Srbije, njene vojske, ministarstava i preživelih logoraša, hiljade ljudi u Mauthauzenu odalo je poštu žrtvama nacističkih fabrika smrti, nekada najvećem nacističkom logoru na teritoriji današnje Austrije
Više od 60 delegacija iz celog sveta učestvovalo >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << je u mimohodu do centralnog spomenika žrtvama Mauthauzena, a u povorci su se vijorile zastave, preživeli logoraši su pozdravljani izrazima najdubljeg poštivanja, a nisu izostale ni suze za onima koji zbog nacističkog terora odavno nisu sa nama.
Delegaciju Srbije predvodili su ambasador Srbije u Austriji Pero Janković, pomoćnik ministra za rad, zapošljavanje, boračka i socijalna pitanja Milan Popović i preživeli logoraši Dušan Stojiljković i Nikola Jovanović, a prisustvovali su i studenti kriminalističko-policijskih akademija iz Beograda i iz Banjaluke, kadeti Vojne akademije iz Beograda, predstavnici ministarstava unutrašnjih poslova i odbrane i Vojske Srbije, kao i srpske dijaspore.
Kraj nacionalnog memorijala i spomenika Jugoslovenima žrtvama u Mauthauzenu 1941-1945. godine, delegacija Srbije takođe je položila vence i odala počasti stradalim logorašima, koji su prošli kapije smrti Mauthauzena, nažalost samo u jednom pravcu.
Osim srpske delegacije, vence i poštu stradalim Jugoslovenima, odali su, između ostalih predstavnici Ukrajine, Makedonije, Italije, jevrejskih zajednica, Slovenije, Mađarske, Albanije, Bosne i Hercegovine…
Delegacija Srbije položila je vence na spomenike stradalima Sovjetskog saveza, Ukrajine i Izraela.
Ambasador Janković poručio je, okupljenima kod memorijala jugoslovenskim žrtvama, da se sve što se desilo u Mauthauzenu, ali i u drugim logorima nikada ne sme zaboraviti, ni ponoviti.
Došli smo da odamo počast i osnažimo sećanje na ljude koji su umrli ili su ubijeni u fabrikama smrti i mučilištima koncentracionog logora Mauthauzen. To nije samo naša obaveza u znak pijeteta prema svim žrtvama, to je naša velika dužnost - da nikada ne zaboravimo žrtve nacističke Nemačke i njenih satelita i da ne smetnemo sa uma ko snosi odgovornost za najstrašnije zločine u svetskoj istoriji”, naveo je Janković.
Istakao je i da se mora odlučno suprostaviti bilo kakvim pokušajima revizije istorije ili relativizacije krivice i odgovornosti onih koji su počinili najgora zlodela.
Kako je dodao, gotovo je nemoguće rečima opisati patnje i stradanja, metode iznurivanja, kao i bezdušnu eksploataciju kojoj su bili izloženi ratni zarobljenici i internirci u Mauthauzenu i njegovim sporednim logorima u okviru tog bezdušnog sistema.
Kroz Mauthauzen je, podsetio je, prošlo više od 200.000 ljudi, a polovina nije preživela pakao tog i susednih logora.
Humke u kojima počivaju srpski zarobljenici i vojnici, naveo je, nalaze se širom Evrope “što dokazuje da je naš mali narod dao značajan doprinos borbi za slobodu Evrope”.
Sigurno mnogo više od mnogih koji danas sebi daju za pravo da nas ispituju i testiraju da li smo zreli da pristupimo toj istoj Evropi”, rekao je Janković.
Preživeli logoraš Stojiljković, nekadašnji zarobljenik u Mauthauzenu, obratio se pored spomenika stradalim saborcima, i podsetio na stravične sudbine nekadašnjih zatvorenika, ali i na njihovu hrabrost.
Prisetio se scene u kojoj su jednog od Srba pokušali da bace u kamenolom, ali je on tom prilikom uhvatio i S S oficira i povukao ga sa sobom.
Kod kapije logora, priseća se Stojiljković grozota koje su se dešavale, streljana je grupa od 50 žena sa prostora Jugoslavije, a neke od njih imale su tek 15 godina. Jednog srpskog oficira, seća se, rastrgli su psi.
Neka je slava svim jugoslovenskim žrtvama, ne postoje politička i etnički čista groblja”, poručio je on.
Pomoćnik ministra Popović naveo je da se danas poklanjamo senima naših stradalih, koje nikada ne smemo zaboraviti, zbog čega ceo svet, a posebno omladina, treba da budu upoznati sa svim stratištima srpskog naroda i vojske.
Ministarstvo za rad će, kako je dodao, nastojati da svake godine sve veći broj ljudi dolazi na obeležavanje komemoracija kako bi blla odata pošta stradalima i kako bi se očuvala tradicija.
Inače, od 2006. godine se komemoracije povodom oslobađanja logora posvećuju specijalnim temama, a ovogodišnja je u znaku kamenoloma i prisilnog rada pod motom “Uništavanje kroz rad”.
Od 1939. godine do oslobađanja 5. maja 1945. godine hiljade zatočenika bilo je prisiljeno da radi u kamenolomu oko Mauthauzena i Guzena pod najtežim uslovima po 11 sati dnevno. Prihodi od kamenoloma išli su direktno u kasu nacističkog preduzeća "Deutsćen Erd-und Steinwerke GmbH (DEST)" i S S-a.
Mauthauzen je klasifikovan kao logor nivoa „3“, a cilj je bio uništavanje kroz rad.
Pre smrti zatočenika, nacističke vlasti su želele da ih maksimalno iskoriste kao radnu snagu. Zatočenici su morali tokom čitavog dana da nose kamenje težine od 50 kilograma preko takozvanih „stepenica smrti“.
Od 1943. su radovi u kamenolomu smanjeni i zatočenici su iznajmljivani vojnoj industriji.
U koncentracionom logoru Mauthauzen je bilo zatvoreno oko 200.000 ljudi, od kojih gotovo polovina nije preživela tu "mašineriju smrti". Već u aprilu 1938. godine, samo par dana nakon "Anšlusa" Austrije Trećem rajhu, S S započinje pregovore o preuzimanju terena u Mauthauzenu.
Prvi zatvorenici su u Mauthauzen dopremljeni 8. avgusta iz logora Dahau.
U Mauthauzenu i njegovih 49 sporednih logora, od 8. avgusta 1938. godine do 5. maja 1945., kada je oslobođen bilo je zatočeno više od 200.000 ljudi iz više od 30 evropskih i vanevropskih zemalja.
Oko 120.000 njih nije preživelo strahote tog koncentracionog logora, koji je bio obeležen stepenom tri, najgorom kategorijom logora Trećeg rajha, a stepen tri je značio uništenje zatočenika.
Do 1943. Mauthauzen je bio logor za "uništavanje" u kojem su vladali teški uslovi zatočeništva. Od 1941. je gasna komora bila deo "mašinerije smrti", a leševi su spaljivani u posebnim krematorijumima, nakon što su žrtvama oduzeti svi vrednosti predmeti, a tako i zlatni zubi.
Među zatočenicima je bilo oko 7.000 Srba, a više od polovine nije dočekalo oslobođenje logora.
Prvi zatočenici srpskog porekla stigli su u Mauthauzen oktobra 1940. godine, a to su bila četvorica španskih interbrigadista koji su došli sa grupom od 40 boraca republikanske armije iz španskog građanskog rata.
Druga veća grupa iz Srbije upućena je u Mauthauzen oktobra 1942. godine, a poslednja je stigla početkom novembra 1944. godine. Pored ta dva, bilo je još 18 transporta iz nacističkih logora u okupiranoj Srbiji.
