Izvor: Kurir, 24.Nov.2010, 08:30   (ažurirano 02.Apr.2020.)

BUDI MONAH, ARTEMIJE

Vladika Artemije je sada samo monah Artemije. Tako bar kaže „presuda“ koju su mu izrekla njegova braća na Saboru Srpske pravoslavne crkve. Toj presudi Artemije nije voljan da se povinuje. I, evo ga gde svaki dan šparta Srbijom sa svojim „turbo“ crnoriscima i (nečastivim?) delanjem daje povoda mitropolitu Amfilohiju da zaključi kako su ga, gluvo bilo, zaposeli zli dusi. Ili je, u najmanju ruku, pod dejstvom nekih droga...

A nije bilo tako davno, pre tačno pet godina, >> Pročitaj celu vest na sajtu Kurir << obreo sam se u manastiru Visoki Dečani. Uz kivot sa moštima svetog kralja Stefana Dečanskog, koga Srbi slave upravo na današnji dan, vladika raško-prizrenski Artemije je rukopolagao u čin monaha oca Petra. Drevni nemanjićki hram s veličanstvenim freskama kupao se u svetlosti sveća, koje su u rukama držali okupljeni vernici. Skrušeno pognute glave i u beloj odeždi, Petar je za vladikom ponavljao reči monaške zakletve. Upamtih kako je, odričući se jedne po jedne svetovne stvari, monah na kraju izgovarao: Moj vladiko!

A, evo, kažem i ja sad: Moj, vladiko! Kako si, moj vladiko, došao do ovih dana? Pre pedeset godina i sam si, skrušeno, polagao zakletvu monašku. I kao pravi pastir i učenik velikog Ave Justina Popovića krenuo u svoju misiju. I nema tog majčinog sina koji će ikad moći da ospori činjenicu da je upravo zahvaljujući tebi srpskim svetinjama na Kosmetu iznova udahnut život. Da su, kao iz rasadnika, iz manastira Crna reka krenuli na razne strane tvoji duhovni đaci.

Jedan od njih je i vladika Teodosije, tvoj naslednik na raško-prizrenskom tronu, kojeg ovih dana maliciozno nazivaš „nekadašnjim lekarom“ Šibalićem. Nemam prava da sudim, a još manje da popujem, ali me iskreno kopka otkud takav ton? Otkud jednom monahu i iznad svega monahu i po sto puta monahu, ma koliko bio vladika, mitropolit ili patrijarh, otkud potreba za takvim ophođenjem?

Ali, i to je sitnica u odnosu na sve ono što smo prethodnih dana i meseci i godina mogli da vidimo i čujemo i od tebe i od ljudi koji te okružuju. Otkud takav gnev? Otkud ta neskrivena agresija, koju ispoljavaju tvoji „džudo“ monasi? Otkud potreba za sticanjem bogatstva, koju je tako prilježno upražnjavao onaj tvoj Simeon Vilovski?

Otkud sve to ako su svi oni, pa i ti nekad, pred vladikama svojim polagali monaške zakletve na smernost i skromnost? Da li se, uopšte, više sećate na šta ste se sve obavezali? Kakvu ste žrtvu tada bili spremni da prihvatite, čega sve da se odreknete? A gde ste sad?

Moj vladiko, neka ti ove reči ne legnu kao sud. Pomisli samo na trenutak koliko je onih koji u vama, monasima, vide retke ljude spremne da se stvarno i iskreno i duhom i telom rukovode po Božjoj promisli. Kakve im poruke šaljete ovih dana? Koliko će njih, videvši vas takve, razočarano da okrene glavu od Crkve? Zato, vladiko moj, krajnje je vreme da ponovo budeš monah. Da se prisetiš reči kojima si obavezivao i sebe i druge. I da se po njima vladaš.

P. S.

Prisetite se i vi, sve vladike srpske, svojih monaških zakletvi. Artemije je, ipak, samo jedan od vas.

Nastavak na Kurir...