Izvor: Politika, 12.Mar.2013, 22:58 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zvezdi ne treba igrač kakav je bio Džajić
U današnjem fudbalu klasična krila nisu u modi, pa centriraju njihove priučene zamene – bekovi, koji time bivaju dodatno opterećeni. – Da li bi Miljanić i Ivić u sadašnjim uslovima postali ono što su bili
Zvezdini treneri se poslednjih godina žale da protivnici istovare autobus sa svojim igračima ispred šesnaesterca, pa je teško da se dođe do njihovog gola. Međutim, otkad Zvezda postoji njeni suparnici su uglavnom tako i igrali, naročito kad joj dođu u goste. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << U čemu je, onda, problem?
U današnjem fudbalu klasična krila nisu u modi, a baš su ona moćno oruđe protiv „bunkera”. U naše vreme Metjus i Garinča nemaju naslednike, kao što kod nas nema ko da nastavi niz: Tirnanić, Ognjanov, Zebec, Petković…
A da ne govorimo o Džajiću, koji je ne samo simbol fudbalskog krila, nego i igrač na kome se zasnivala Zvezdina igra u doba kada je bila najmoćniji tim u onoj Jugoslaviji.
Da je Džajić igrao u polufinalu Kupa šampiona 1971. mala je verovatnoća da bi tu generaciju Panatinaikos iznenadio. Ali, glavni igrač „crveno-belih” je bio kažnjen zbog isključenja u četvrtfinalu, pa je Zvezda čekala još 20 godina da uđe u finale.
Tadašnji Zvezdin trener Miljanić je igru celog tima zasnivao na Džajiću. Čak je ukinuo drugo krilo, pa je klasičnom centarforu (Lazarević) pridodao još jednog (Ostojić), koji nije imao tako dobar skok, ali je umeo da se snađe u šesnaestercu. Igrač koji je po broju na dresu bio desno krilo (Antonijević), u stvari je bio vezni igrač.
– Često se govori o Zvezdinoj fudbalskoj školi, a ako je ona ikad postojala onda je to bilo u Miljanićevo vreme. On je počeo od pionira i stigao do prvog tima, – kaže Dragan Džajić, koga je Miljanić trenirao i u podmlatku. – Bio je fudbalski fanatik. Kao i nešto kasnije Ivić u Hajduku. Takvih danas nema. Uglavnom bi svi odmah da vode prvi tim. A siguran sam da i sada ima onih koji su daroviti za to. Veliki trener može da bude i onaj ko nije bio veliki igrač.
Možda u današnjim okolnostima ni Miljanić i Ivić ne bi postali to što su bili. Ali, to što su se u svoje vreme samo oni izdigli iznad ostalih ukazuje da ni tada to nije bilo lako.
Njih dvojica su smislili svoj recept. Ivić je usavršio igru na ofsajd-zamke, a Miljanić napad preko levog krila, to jest Džajića.
Krila su danas vrsta pred istrebljenjem, ali su centaršutevi i dalje potrebni. I taj posao umesto specijalista sada obavljaju bekovi, tj. priučeni izvođači centaršuteva.
Oni, mučenici, moraju i dalje da ispunjavaju odbrambene zadatke, a onda da jure u napad i vrše ulogu krila. I tako, tamo-amo, svih 90 minuta. Zaista treba da se bude natčovek, pa da se dobro radi i jedno i drugo.
Imali smo mi ofanzivne bekove i ranije. Voleo je da ode u napad Stanković. Jusufi se proslavio kao ofanzivni bek. Odličan je bio kasnije i Stepanović... Ali, oni su bili pojačanja svojim krilima, njihovi prelasci na protivničku polovinu su upoređivani s – izletima.
Barselona je oživela stil igre za koji se decenijama smatralo da je prevaziđen. To je igra kratkih pasova, od noge do noge, odlika nekadašnjeg srednjoevropskog loptanja. Taj barokni fudbal igrali su Česi, Austrijanci, Mađari, a i nama je bio ideal... Slično su fudbal shvatali i Brazilci, koji su mu dodali još i virtuoznost.
Činilo se da je taj fudbal sahranjen pred italijanskim „katancem”, čiji je simbol bio (od Herere) i ostao (u vreme Morinja) Inter, holandskim totalnim fudbalom (Ajaks) i tradicionalnom engleskom kondicijom i nemačkom snagom.
Kada bi se sada neko vratio igri preko krila i imao dovoljno strpljenja da radi na njenom usavršavanju verovatno bi bio u prednosti nad svima. Jer je veliko pitanje da li bi ostali brzo mogli da pripreme kontraigru.
– Danas su treneri samostalni u svom radu. Zato i imaju punu odgovornost, – podseća Džajić, koji je ponovo predsednik kluba, ali koji je dugo bio i tehnički odnosno sportski direktor, a to je upravo lice koje po službenoj dužnosti razgovara s trenerom o stručnim pitanjima. – Mene su dugo nagovarali da budem trener, ali ja sam čvrsto odlučio da se time nikada ne bavim. Nije to lak posao, mada nije lako ni da se bude sportski direktor. Kad sam to postao za trenera Zvezde je postavljen Branko Stanković, koji je bio dosta stariji od mene i imao je već dugu trenersku karijeru. Ipak, vremenom je počeo da uvažava moje mišljenje, pa mi je, recimo, sam tražio da mu predložim sastav, a on će da razmisli da li će nešto od toga da prihvati.
Crvena zvezda bi, bilo u dogovoru s trenerom, bilo da to urade ljudi iz kluba sami ili s nekim do čijeg mišljenja drže, mogla da postavi osnove za svoju koncepciju igre i da to treneri koji dolaze razvijaju. U pionirima bi se učila azbuka, a kasnije ostalo gradivo. Svrha toga ne bi bile titule u mlađim kategorijama, nego stvaranje igrača koji će se bez problema uklopiti u igru prvog tima.
Sada, ne ulazeći u to čiji je sistem igre bolji, jedni te isti Zvezdini igrači, kod jednog trenera igraju na jedan način, kod drugog na drugi, a kod trećeg na treći. Njima, sigurno, nije lako da se prilagođavaju tim promenama, tim pre što se poslednjih godina treneri vrlo često menjaju.
– Na žalost, danas su propisi takvi da klub ne može da zadrži igrača iz svog podmlatka, – podseća Džajić ko u današnjem svetu ubira kajmak. – Mlade ljude lako namame u inostranstvo novac i bolji uslovi.
Ali, nešto, ipak, treba da se pokuša. Jer u sportu, kako kaže Džajić, čim se završi utakmica i najveći uspeh i najteži neuspeh, odmah postaju prošlost. Nova utakmica i – sve ponovo ispočetka.
Ivan Cvetković
objavljeno: 13.03.2013
