Izvor: Istinomer.rs, 13.Sep.2011, 15:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zverska pletisanka
Popodnevni sati 12. marta 2003. godine, sede tako Sretko Kalinić, Mile Luković Kum i Zvezdan Jovanović, sve sami intelektualci, gledaju televiziju, kad će Zvezdan: "Garantujem da nije živ!". Prethodno je Kum u poverenju rekao Sretku da je "Zveki zveknuo premijera". Sretko ne veruje u ono što čuje, tek izmileo iz kreveta da se opepeli iz blaženog sna u kome je bio baš oko pola jedan kad je Zveki povlačio oroz. Tako ovih dana zbori član zemunskog klana - tu funkciju ipak priznaje - Sretko Kalinić, čovek sa više nadimaka i još više duša na savesti. Ja mu ama baš ništa ne verujem. Da nije sve ovo sanjao negde oko pola jedan?
Luković nije u mogućnosti da potvrdi išta od
navedenog, upokojili su ga pripadnici SAJ-a 14 dana po atentatu, Jovanović se
zavetovao na višegodišnje ćutanje odmah po priznanju krivice ali Miloš Simović
priznaje da je učestvovao u ubistvu. Sretka ne pominje. Sretko pominje sam
sebe, kaže da ga je Luković sudnjeg dana probudio oko 13 sati da mu kaže da je
zora odavno zabelela. Luković, rekoh, iz opravdanih razloga ne može da objasni
zašto je Kalinić naručio buđenje tek sat po podnevu.
Miloš nastavlja: "Poznata mi je pozadina
ubistva Zorana Đinđića ali o tome ne želim da govorim!". I nama je poznata a mi
želimo da o tome razgovaramo. Miško, budi drug, podeli svoja saznanja sa nama.
Sretko, ovejana spavalica, nema šta da nam o tome kaže, ima tvrd san. Luković
je, ponavljam, opravdano odsutan.
Koga, bre, vi zaj......e?
Bunovan Sretko, alijas Beli, Mićko, Zver...,
čovek sa više lica i još više naličja, pokušava da ubije vreme koje mu je sud
oročio na četrdesetogodišnju robiju. Usput, pokušava i da od nas napravi
budale. Miloš, uprkos priznanju, kupuje isto to vreme naklapanjem o pozadini
ubistva o kojoj ganuto ne želi da govori. Duševan kakvog ga znamo, ima tegobu da
o tome priča, plašim se zasuziće nasred sudnice u Ustaničkoj. Srceparajuće
farsično, lakrdijaški dramatično, prozaično jeftino.
I tako, sedeli tog dana akademici iz zemunskog
odeljenja u Šilerovoj, bistrili Fridrihova dela kad je stigao aber da je ubijen
premijer. Ovaj koji je imao sreće da u to vreme spava snom pravednika obezbedio
je sebi alibi za vjek vjekova, ostali su mislili da je hvalisanje o učinjenom prava
ulaznica za istoriju. Slušao ih Sretko, gledao ih svojim sanjivim očima, ne
veruje rođenim ušima zaglunulim od podnevne dremke. „I šta kažeš, sašio ga
Zveki?", razočarano će Beli (Mićko, Zver), „auuu, propustih feštu." Zbog tog
propusta Mićko (Beli, Zver) sada od suđenja pravi karneval. Miloš mu tercira,
glumata mažoretkinju.
Morbidnost nastala u martu 2003. u glavama sa
ozbiljnim kliničkim nalazima nije zamrla ni gotovo devet godina kasnije. Njom
nas zamajavaju dvojica otpadnika od svega što je društveno prihvatljivo i zbog
čega legislativa šalje u bukagije. Narednih 39 godina Sretko i Miloš imaće o
čemu da razmišljaju, ne i da razgovaraju, Zabela nije debatni klub. Vremena za
spavanje imaće na pretek, za san nimalo. Biće to četvorodecenijska insomnija u
kojoj će laž biti jedini prijatelj a istina stvaran neprijatelj sna. Laku noć,
neko će vam već reći da je prošlo podne.
Moj prijatelj Vikiliks ćuti, još nema depeše sa
sadržinom koja ikoga inkriminiše u vezi sa Đinđićevim ubistvom. Slutim da
svetski špijun čeka svoj trenutak. Imam predosećaj da tog 12. marta, osim
Sretka, mnogi važni činioci nisu spavali. Kao što sam siguran da Sretko ne
govori istinu. Znamo to svi, zna čak i onaj patuljasti pinč koji svaku kolonu
policijskih marica pod sirenama i rotacijom punih zverova iz zemunskog klana
isprati tužnim zavijanjem. Njegov lavež zvuči kao opomena, zove na oprez: zver
je budna i nikad ne spava.
