Izvor: Politika, 14.Sep.2013, 23:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žuti sindikati pod crvenim barjakom
Formirao sam sindikat sa deset članova, a onda je jedan čovek postao papa i moj sindikat je narastao na deset miliona – anegdota je koju je pre nekoliko godina ispričao studentima univerziteta Djuk u Severnoj Karolini legendarni lider poljske „Solidarnosti” Leh Valensa. „Jedan čovek” je, naravno, Jovan Pavle Drugi, papa koji je rušio Varšavski pakt, zajedno sa američkim predsednikom Ronaldom Reganom.
Ovo je, svakako, priznanje da sindikalni plavi mantili i političke bele >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kragne najčešće koračaju u istom stroju. Međutim, dok je Valensina „Solidarnost” rasla, dotle su sindikati u našoj zemlji, nekako u isto vreme, počeli da gube članove. U vreme samoupravljanja radnici su bili bar formalno uvažavani. Iako se znalo da ne mogu ni na šta važno da utiču, svi su se pretvarali kako se za nešto pitaju.
Danas više ni tog privida nema, sindikati pod crvenim barjakom slobode i solidarnosti, uglavnom završavaju neke „male stvari” za radnike, i velike za sebe. Sudeći po privilegijama lidera, reklo bi se da su to ljudi koji su se izborili za 28-časovno radno vreme i 14. platu svojih članova, a ne da njihovi štićenici pravdu ponekad moraju da traže sečenjem prstiju, gladovanjem i ležanjem na pruzi.
Ako je Valensa bio bogatiji za deset miliona članova, njegove srpske kolege uknjižile su 6,3 miliona evra. Bar tako navodi dr Miljko Ristić, direktor Kliničkog centra Srbije, otkrivajući, kako tvrdi, protivzakonito finansiranje devet sindikata u ovoj ustanovi. Nova uprava na čelu sa Ristićem, utvrdila je da je, počev od 2005, za potrebe devet sindikalnih organizacija koje rade u okviru KCS, godišnje izdvajano oko 700.000 evra. Novac je, prema rečima nadležnih u ovoj ustanovi, prebacivan direktno iz fonda zdravstvenog osiguranja na račun sindikata, bez provere kako se sredstva troše.
Uzajamna podrška: papa Jovan Pavle Drugi i poljski sindikalni lider Ledž Valensa
Osim toga, istakao je dr Ristić za list „Informer”, utvrđeno je da su pojedini sindikalni lideri, primali dvostruko veće plate od njihovih kolega lekara specijalista. Jedan od onih za koje Ristić navodi da primaju platu od 127.000 dinara, predsednik Novog sindikata Živorad Mrkić, odgovorio je kontraoptužbom – kako je dr Ristić za šest meseci napravio gubitak veći od milijardu dinara. Mrkić dodaje da „od uprave KCS-a, sadašnje ili prethodnih, nije ni dinar uplaćivan na račun Novog sindikata KCS-a”, ali i optužuje Ristića da je i sam visoki sindikalni funkcioner, potpredsednik Gradske organizacije Novog sindikata, sa rešenjem za korišćenje 88 sati mesečno za sindikalni rad po najvišem koeficijentu.
Tako i u ovom slučaju ostaje nejasno gde prestaje sindikalna, a počinje direktorska aktivnost. Česte su optužbe da „zaštitnici radnika” umeju da zaigraju i u suparničkom timu, zarad sopstvenih privilegija. Sa druge strane, ima slučajeva da su sindikati jedina slamka spasa za radnike, spremni i sami da stanu na čelo kolektiva kad voda već dođe do grla. Ovaj svetao primer srećemo u nekada čuvenom preduzeću „Optika”, u kojem su silom prilika sindikalci preuzeli i menadžerske poslove za spas firme.
Čarke često iskrsnu i između samih sindikalista, poput nedavnog saopštenja Sindikata novinara Srbije, podružnice Radio-televizije Vojvodine (RTV), koje je preneo nedeljnik „Pečat”. Novinarski sindikat optužio je predsednika Samostalnog sindikata RTV Dragutina Remeckog, kako je „radio, ali samo za sebe”. „Od koeficijenta koji je imao dok nije postao predsednik sindikata 3,25, dogurao je do koeficijenta 6,8. Osim toga, redovno je od poslodavca dobijao i stimulacije, pa je prošle godine imao veći prosek plate nego zamenik generalnog direktora”, tvrde iz suparničkog tabora.
Da je „sindikalni biznis” pojedincima i te kako primamljiv, svedoči i podatak koji za „Politiku” iznosi Ljubisav Orbović, predsednik Saveza samostalnih sindikata Srbije (SSSS), da u „Železnicama Srbije” postoji čak 28 sindikata, dok u beogradskom GSP-u ima 18 ovakvih podružnica. Međutim, Orbović tvrdi da je jedina privilegija sindikalaca u preduzećima – to što ne mogu da budu otpušteni zbog onoga što govore i rade.
– Njihovo je da budu glasnogovornici radničkih interesa u toj firmi i zbog toga im je omogućena zaštita, kao i da godinu dana posle prestanka mandata ne mogu da dobiju otkaz. Ali to i nije neka privilegija, ako se zna da tokom svog mandata moraju da učestvuju u sukobima sa poslodavcima – objašnjava predsednik SSSS.
Orbović ističe da mu nije poznato da neko od njih dobija novac na ruke od poslodavaca i direktora, za svoje „usluge”:
– Uvek postoji mogućnost zloupotrebe. Da li dobijaju nešto na ruke, u taj deo niti ulazim niti znam. To onda nisu pravi sindikati. Ni po kolektivnim ugovorima, ni po zakonu oni nemaju takve mogućnosti. Ako se ispostavi da je pojedinac ostvario određene privilegije za sebe, onda to nije u skladu sa kolektivnim ugovorom i duhom kapitalizma.
Šef najvećeg srpskog sindikata upozorava na drugi problem – da se predsednici sindikata šikaniraju i mimo zakona gube svoja radna mesto. Zato on i „ne vidi neku preveliku želju i borbu za tim mestima”.
– Da li direktori prave svoje sindikate i tako nastaju privilegije, to je već drugo pitanje. Petnaest sindikata u istoj firmi mogu da naprave ili političke partije, ili direktori, da bi lakše dolazili do ciljeva. Kako se koji direktor menja, on formira svoj sindikat. To su takozvani žuti, ili direktorski sindikati. Kad u firmi koja ima pet hiljada ljudi, imate sindikat sa dva ili tri člana, a poslodavac im daje određene privilegije, prostor i platu da ne rade ništa, onda je potpuno jasno kome pripada takav sindikat – upozorava Orbović.
Bojan Bilbija
objavljeno: 15.09.2013.
