Izvor: Politika, 04.Jun.2013, 13:34 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žuti karton Erdoganu
Ono što je počelo kao briga za drveće postalo je gejzir akumulirane ljutnje vladavinom turskog premijera
Kada su izašli na istanbulski Trg taksim da izraze nezadovoljstvo planovima da se u obližnjem parku Gezi poseče drveće, da se barake iz otomanskog perioda pretvore u šoping centar i luksuzne rezidencije dok bi se na mestu posvećenom Mustafi Kemalu Ataturku podigla džamija, niko nije mogao da pretpostavi u šta će se pretvoriti ekološko i urbanističko pitanje. >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Bilo je ranije protesta povodom projekata rušenja starog bioskopa Emek u kvartu Bejoglu, negodovanja aktivista zbog gradnje trećeg mosta preko Bosfora, nazvanog po sultanu Selimu ili planova gradnje trećeg aerodroma.
Ali, demonstracije čuvara čovekove okoline preko noći su poprimile političku i socijalnu dimenziju prerastajući u najveći izazov vladi premijera Redžepa Tajipa Erdogana tokom njegovih 11 godina na vlasti.
Vodeni topovi, suzavac, hiljade pohapšenih „Ataturkovih vojnika”, stotine po bolnicama prvi je bilans nemira, koji su se – nenadano potvrđujući razmere nezadovoljstva – proširile na desetine gradova širom Turske.
Ono što je počelo kao briga za drveće postalo je gejzir akumulirane ljutnje vladavinom Erdoganove Partije pravde i razvoja (AKP), koja je, držeći u parlamentu ubedljivu većinu, zaboravila da konsultuje bazu oko raznih tema istovremeno promovišući svoju islamističku agendu.
Erdogan odbacuje optužbe za autoritarnost svoje vladavine nazivajući demonstrante šačicom ideologiziranih marginalaca koji vladu pokušavaju da uvuku u prepoznatljivu „zamku”. Tako su u igru odmah ubačeni opozicija i konspirativne sile iz inostranstva.
Iako je priznao da je policija možda prekomerno koristila silu, premijer ne odustaje od projekta u parku Gezi, potvrđujući autoritarnost za koju ga demonstranti optužuju tražeći njegovu ostavku.
Ispostavlja se da ekonomski bum zemlje sa najvišom stopom rasta u Evropi i obogaćenog standarda nije dovoljan da stiša potmulo nezadovoljstvo sekularne Turske, koju, smatraju, AKP lagano demontira.
Armija koja je smatrana čuvarem Ataturkovog legata, izgubila je uticaj hapšenjem desetina generala. Broj zabrađenih žena dramatično se uvećao, iako nije prošao predlog da devojke pod islamskim hidžabom mogu da dolaze na fakultete.
Nedavno je „ajran”, turska varijanta jogurta, proglašen za nacionalno piće uz dodatne restrikcije služenja alkohola. Predlog da stjuardese „Turkiš erlajnza” ne smeju da koriste karmin jačih boja povučen je u poslednji čas.
Neki su požurili da događaje na Taksimu odmah uporede sa kairskim Trgom tahrir na kome je, takođe uz pomoć društvenih mreža, pokopan režim Hosnija Mubaraka. Ali, Turska nije Egipat.
Turska ima istoriju demokratije. Tokom Erdoganove vladavine krenulo se u promene ustava koje bi omogućile ostvarivanja njegovog projekta spajanja vere i demokratije po modelu evropskih demohrišćana.
Postoje slobodni izbori i relativno razvijena sloboda govora. Uprkos prisutne autocenzure i stotinka novinara po zatvorima, opoziciona štampa funkcioniše. Civilno društvo je daleko ispred onih u Egiptu, Libiji ili Tunisu.
Jedan od razloga popularnosti AKP, sem ekonomije, je taj što se smatra da će zemlja dalje demokratski napredovati. Ta misija prepuštena je Erdoganu.
Stvari su počele da se menjaju posle ubedljive pobede AKP na izborima 2011. Premijer je počeo da vuče sve konce tuđih života. Dani turskog revolta pokazuju da takav Erdogan nije dobrodošao u sve turske kuće. Posebno ne u kosmopolitskom Istanbulu ili Izmiru.
No, kako je Erdogan i dalje najpopularniji političar, redak koji se upustio u rešavanje kurdskog problema, on nastavlja da se ponaša samouvereno. Razjedinjenost opozicije mu je od ogromne pomoći.„Možete da radite šta vam je volja. Mi smo doneli oduku koju ćemo i sprovesti”, autoritarno je poručio „šačici marginalaca”, razbuktavajući njihov bes. Ali, vreme i zamor strankama na vlasti mogu da učine svoje.
Da li su Erdogan i AKP spremni da čuju poruku sa Taksima? Da otvore širi dijalog i pokažu fleksibilnost socijalnim konsultacijama? Ukoliko poruke ne uključi u odluke koje će donositi, premijer će ne samo ugroziti briljantna ekonomska dostignuća već bi nepopustljivošću i oglušivanjem o savete koji su mu upućivani, ugrozio sopstvenu političku budućnost.
Uz visok stepen izvesnosti govori se da Erdogan planira da po isteku ovog mandata preuzme položaj predsednika republike, pokušavajući da ojača predsednički sistem i veže ga za političku partiju.
Kako god, Erdogan će imati vremena da prouči poruke demonstranata koje su bile adresirane njemu lično. Od toga kakve će zaključke izvući zavisi budući politički kurs zemlje koju toliko dugo vodi.
Taksim je, istovremeno, pokazao koliko se Turska razvija u svakom pogledu. Glavno pitanje na startu protesta nije bilo neko od tradicionalnih: kemalizam, demokratizacija, Kurdi. Za razliku od prošlosti, dominirale su savremene socijalne teme. One koje će dominirati u budućnosti.
Značenje i posledice Taksima postaju ključno pitanje turske politike. Premijeru je uručen žuti karton. Glasan socijalni hor pokazao mu je da postoje granice njegove moći.„Bez obzira koliko vladar izgleda moćan, na kraju je narod taj koji pobeđuje”, kaže jedna izreka koju pamti većina od 76 miliona Turaka.
Boško Jakšić
objavljeno: 04.06.2013.
.jpg)
