Izvor: RTS, 07.Okt.2013, 09:22 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve u strahu, nasilnici bez kazne
Uprkos zakonima, merama prevencije i zaštite, nasilje u porodici se ne smanjuje. Od početka godine u porodičnim svađama ubijene su 54 osobe, a među njima su 34 žene. Nasilnici često prolaze nekažnjeno, a upućeni ukazuju na to da bi bilo bolje kada bi se umesto u krivičnom, slučaj rešavao u skraćenom postupku.
Od početka godine, 54 osobe su ubijene u porodičnim svađama, a među njima su 34 žene, što je više nego u celoj prošloj godini. Podaci su upozoravajući, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << jer uprkos zakonima, merama prevencije i zaštite, nasilje u porodici se ne smanjuje, a nasilnici često prolaze nekažnjeno.
Neke od žena koje su godinama trpele nasilje, utočište su pronašle u Sigurnoj kući. To što su morale da napuste dom, zajedno sa svojom decom, dok je nasilnik ostao da živi u porodičnoj kući, doživljavaju kao dodatnu kaznu.
Jedna od žrtava porodičnog nasilja kaže da je bila prinuđena da ostavi svoj posao, da sa decom napusti život koji su nekada živeli. "Mislim da to nije u redu, a oni nastavljaju da žive kao da se ništa nije desilo", kaže ona.
Druga štićenica Sigurne kuće kaže da joj je socijalna radnica rekla da odmah ide u savetovalište. "Rekla mi je da to ne trpim, da to nije dobro za decu pošto se deca plaše oca i ne žele da ga vide", kaže ona i dodaje da joj je savetovano da prestane da radi pošto ju je tražio.
Mnoge žene odustaju i od pomisli da napuste nasilnika jer, posle višegodišnjeg zlostavljanja, gube samopouzdanje i veru u pomoć institucija sistema. Mada i krivični i porodični zakon jasno predviđaju mere zaštite žrtve, praksa pokazuje da kazna sporo stiže nasilnike.
Psiholog Mirjana Maričić kaže da je najveći problem doživljaj žrtava porodičnog nasilja kad se nasilje procesuira.
"Njihov doživljaj pojačava njihovo depresivno stanje. Celo procesuiranje dugo traje, one dugo iščekuju da se to razreši u sudskom postupku. a za to vreme taj nasilnik je na slobodi i dalje vrši nasilje u nekoj drugoj formi", objašnjava Maričićeva.
U nekim situacijama, kažu upućeni, bilo bi bolje da se umesto u krivičnom, slučaj rešava u skraćenom postupku, po Zakonu o javnom redu i miru. Tada se, veruju, ne bi dešavalo da žrtva, zbog dugotrajnih sudskih procesa, promeni iskaz ili odustane od tužbe, a nasilnik ostane nekažnjen.
Bojana Pijanović iz policijske stanice Palilula kaže da se ne bi pisala krivična prijava ako bi se na početku znalo da će ishod postupka biti ili njegova obustava ili odbacivanje krivične prijave, da li usled nedostatka dokaza ili zato što je oštećena odustala zbog protoka vremena.
Problem je i neusaglašenost protokola institucija, pa se dešava da informacije kojima raspolažu pojedinačno, nisu dostupne svima u lancu.
Zato ne čudi što se, tek kada se dogodi ubistvo, otkrije, na primer, da je nasilnik bio psihijatrijski bolesnik.
Koordinatorka Sigurne kuće Vesna Stanojević kaže da je potrebno da se zna šta uradi policajac kad mu se obrati žrtva nasilja, kao i da se zna čija je dalja nadležnost, da li prekršajnih ili redovnih sudova.
"U mnogim situacijama kad ne znaju šta će sa ženom, centri za socijalni rad je šalju u Sigurnu kuću", kaže Stanojevićeva.
Na kraju, kada nasilnik i bude kažnjen, ipak nema garancije da se nasilje neće ponoviti. Sa nasilnicima niko ne radi na promeni svesti i nasilnog ponašanja. Sama kazna, potvrđuje praksa, to neće promeniti, pa se zato, veoma često, nasilje ponovi.
