Izvor: Politika, 28.Avg.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve to ne zaslužuju
Ponašanje medija u Srbiji prema raznim žrtvama i njihovim porodicama je neverovatno. Jedan tabloid je objavio puno ime i prezime devojke i mladića koji su mučki napadnuti kod Gračanice – on je prebijen, a ona tvrdi da je silovana. Jedan ugledni dnevnik, doduše, objavljuje samo inicijale devojke, ali je našao za shodno da intervjuiše direktora bolničkog centra u kojem je devojka pregledana i citira ga da "nema vidljivih znakova koji bi ukazivali..." Taj zdravstveni radnik (očigledno, srpske >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << nacionalnosti), koji bi trebalo da razgovara samo sa svojom pacijentkinjom (čak ni sa njenom porodicom, bez njene izričite dozvole) i sa policijom, dozvoljava sebi da daje izjave za novine i pre završenih laboratorijskih analiza. Znači devojka, koja je u najmanju ruku bila kidnapovana i prestrašena, čije su ime i prezime obelodanjeni, i čiji je drug bio pretučen i zatvoren u prtljažnik, još je javno implicitno optužena da laže.
Ako se ne publikuju imena žrtava i rezultati medicinskih pregleda, onda se objavljuju fotografije unesrećenih ljudi. Tabloidi prednjače – s fotografijom mladića koga su medvedi unakazili. Ali i ugledni dnevnik objavljuje fotografiju davljenika na Savi, doduše pokrivenog, u situaciji stravičnoj za njegovu porodicu. Odluka da se takva fotografija objavi opravdava se time što je ona, navodno, ilustracija za sociološko-filozofsku analizu bolesnog duševnog stanja čitavog naroda – na osnovu ponašanja nekoliko desetina kupača koji su ostali u blizini leša. Naravno, ni u tom članku, ni u ostalim koji su mu prethodili, niko nije napisao koliko je kupača otišlo s tog mesta – možda neuporedivo više nego što je ostalo. Ali takve stvari – statistika i logika zaključivanja i uopštavanja, obično, nisu jača strana novinara kad osete nadahnuće da osuđuju "dušu naroda".
Kad je mali broj maloletnika bezdušno dobacivao mladiću koji se spremao da izvrši samoubistvo kod Tašmajdana, opet je čitav narod osuđen u novinskim člancima, uz obavezno pominjanje "devedesetih." Nikome od novinara-sociologa-filozofa nije palo na pamet da se upita da li je pravilno uopštavati na osnovu ponašanja malog broja izopačenih maloletnika. Ni da li su se upravo takvi slučajevi događali drugde. A jesu. Morbidno skandiranje ljudima u njihovom momentu konačne odluke – da skoče već jednom! – desilo se puno puta, u sijaset gradova Zapadne Evrope i Severne Amerike. Stvar nije u tome da se opravdavaju ti okrutni mladići, već da se ne obeshrabruje čitav narod neopravdanim uopštavanjima o tome "koliko je loš".
Tvrdnje novinara i komentatora su često veoma samouverene, a nisu zasnovane na naučnim podacima i osnovnoj metodologiji zaključivanja. Na primer, niko ne zna, pa ni psihijatri ni klinički psiholozi, kakav uticaj skandiranje "Skoči!" ima na mogućeg samoubicu. Čini se svima da skandiranje ima loše dejstvo, ali je to mahom zato što sam čin izgleda tako ružno, a ne zbog toga što znaju naučno utvrđenu istinu. Jer upravo nešto tako surovo može da izazove otpor u potencijalnom samoubici – da se ne povinuje željama čopora – i da ne skoči, kao što, hvala Bogu, mladić kod Tašmajdana (čije su ime i prezime novine naravno objavile) nije skočio. Naravno da ne znam da li zbog izazvanog osećanja prkosa, ali čak i da to tvrdim ne bih bio ništa manje "učen" nego oni koji tvrde suprotno. A kad se ne zna, ćutanje je zlato.
Umesto da se osuđuje narod, treba insistirati na pristojnosti i znanju novinara i stručnjaka koje oni konsultuju – lekara, sociologa, policije. I političara, naravno. Na primer, umesto da optuže neodgovornu vrstu kapitalizma koja organizuje besomučno pijančenje na "Birfestu," tik uz Zoološki vrt, sa takmičenjima tipa ko će što brže da popije što više piva, gradski političari zahtevaju da se Zoološki vrt iseli. Iz "bezbednosnih" i komercijalnih razloga, pretpostavljam, a ne zato što pijana galama smeta životinjama koje noću spavaju, kao i ljudi. I ne uživaju u tome da im se limenke i prezervativi bacaju na glave sa mesta gde su "mladi" (to uvek treba da zvuči opravdavajuće).
Beograd treba da bude ponosan na svoj vrt "Dobre nade" – sa predivnim životinjama, kojima osoblje ukazuje ljubav i pažnju, i "svetskom" lokacijom. Zbog jednog tragičnog slučaja, koji je vrlo lako mogao da se dogodi i bez medveda, ne treba insistirati da se životinje još više ograde. Na problem se gleda nelogično, možda zbog praiskonskog straha od čeljusti i kandži.
Nikakve selidbe i pregrađivanja ne mogu da spreče ljude koji se ponašaju ekstremno i neracionalno da naude sebi i drugima. Pad u smrt u slučaju ekstremnog ponašanja je moguć sa svakog prozora iznad prvog sprata.
psiholog, profesor na Kalifornijskom univerzitetu u San Dijegu i na Beogradskom univerzitetu
[objavljeno: ]
