Izvor: Blic, 21.Okt.2004, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve nema ko da zaštiti
Žrtve nema ko da zaštiti
Imala sam jake ruke. Da ih nisam stavila preko lica, sve bi mi kosti bile polomljene. Pukao mi je nos, vilica, rebro. Unakazio me je! Krv mi je išla i na nos i na usta. Kada je video šta mi je uradio, pobegao je napolje. Dok nije bio tu, pozvala sam oca i braću. Uzela sam decu i onako smo otišli - ovo je samo deo životne priče Snežane, jedne među mnogim ženama žrtvama nasilja u porodici. I Snežanina deca su žrtve. Gledala su kako otac do >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << iznemoglosti bije majku. Sudeći po tvrdnjama stručnjaka, lanac institucija, koje su u ovakvim slučajevima pozvane da reaguju, ne može se pohvaliti da brzo i efikasno odgovara svom zadatku.
- Preciznih podataka o žrtvama nasilja u porodici nema, ali rezultati istraživanja svedoče da svaka druga žena trpi psihičko, a svaka treća fizičko nasilje u porodici - kaže za 'Blic' Vesna Stanojević, koordinator Savetovališta protiv nasilja u porodici. Utvrditi broj dece koju zlostavljaju oni koji bi trebalo najviše da ih vole još je teže, jer o tome nema ni istraživanja, a kamoli objedinjenih zvaničnih podataka.
Deca uglavnom ćute
Tek približno pouzdani podaci o mališanima žrtvama nasilja u porodici dobijaju se svedočenjem premlaćenih majki. Po podacima Viktimološkog društva Srbije, u više od jedne trećine ispitanih slučajeva (38,4 odsto) deca su prisustvovala poslednjem u nizu slučajeva nasilja nad majkom. Gotovo polovina te dece i sama su bila žrtve (43,8 odsto).
Telefon za pomoć (SOS) Savetovališta protiv nasilja u porodici pozove godišnje oko tri hiljade žena.
- Neki pozivi se ponavljaju, ali svake godine novih je svakako oko dve hiljade. Između 0,2 i 0,5 odsto su deca. Naizgled to je mali procenat, ali treba imati u vidu da deca traže pomoć na ovakav način tek kada steknu svest o sebi i saznanje da postoji neko ko može da im pomogne. Počnu da se javljaju tek između 12. i 15. godine - prenosi iskustva Vesna Stanojević.
Ovim problemom bi trebalo da se bave centri za socijalni rad, koji su zvanična državna institucija u nadležnosti Republičke vlade. Ipak, oni rade gotovo bez ikakve međusobne saradnje, pa nisu retki slučajevi da se jedan zlostavljač ili žrtva pojavljuje u evidenciji više centara, a da socijalni radnici toga nisu svesni.
- Nema protoka informacija, nema baze podataka, nema međusobne razmene informacija na nivou centara za socijalni rad. To ne funkcioniše kako bi trebalo, a to je, između ostalog, i ono što nedostaje. Rupa u radu centara je i dobra edukacija radnika, čak nije regulisano ni šta bi ko trebalo da radi - kaže za 'Blic' Nevenka Badnjarević, porodični terapeut u Savetovalištu za brak i porodicu Gradskog centra za socijalni rad u Beogradu. Ona kaže da država nema strategiju borbe protiv porodičnog nasilja, 'već se bavi izborima'.
U borbu protiv nasilja svi bi trebalo da budu uključeni, od prvih komšija koji čuju krike žrtve, do policije i sudstva. Nevenka Badnjarević kaže da se ne bi moglo reći da ovaj lanac zaista funkcioniše.
Centri bez moći
- Centri moraju imati snagu, odnosno izvršnu moć. Primera radi, u Engleskoj socijalni radnik ima jednaku moć kao i policajac. Kada ode u kuću i zna da je majka zlostavljala dete, ima pravo da ga uzme i odnese. Kod nas on ima prava samo da savetuje - kaže Badnjarevićeva.
Naši sagovornici ističu da je rešavanje problema nasilja u porodici ipak počelo izmenom Krivičnog zakona. Uvođenjem člana 118a, pretući ženu prestala je biti privatna stvar jedne porodice i postala je krivično delo. Ipak, da bi se nasilje sprečilo i da bi se žrtvi pomoglo, mora se regulisati još mnogo toga što je u većem delu sveta poodavno urađeno.
- Kada socijalni radnik 'uzme u proceduru' majku, kod nas se to ne rešava po hitnom postupku. Da bi iz porodice izveli zlostavljano dete, procedura traje još duže. Uključivanje policije takođe odugovlači postupak. Naši radnici podnosili su umesto žrtvi krivične prijave, ali se ni to ne rešava po hitnom postupku. Primera radi, kada se zbog nasilništva pokrene postupak za razvod, bilo bi neophodno da se imovina podeli po hitnom postupku. Međutim, supružnici ostaju da žive zajedno čak nekoliko godina, u kojima je otac i dalje nasilan prema ženi ili deci - ističe Badnjarevićeva i najavljuje da je u pripremi dopuna Krivičnog zakona koja bi sadržala zabranu prilaska žrtvi.
Nema prihvatilišta
Dok se čeka ono što je neophodno kako bi se nasilje sprečilo ili pak pomoglo žrtvama - dopune Krivičnog zakona, Zakona o braku i porodici, brže i efikasnije sudstvo i policija, veće ingerencije socijalnih radnika, veća finansijska pomoć države, premlaćenim majkama i deci za sada ostaju skloništa, takozvane sigurne kuće koje funkcionišu pod okriljem nevladinih organizacija. Međutim, Srbija i u ovome oskudeva.
- U prihvatilištu maksimalno možemo da primimo 22 osobe. Trenutno je zauzeto 18 kreveta. Tu su oni koji su morali da pobegnu. To je trenutno najadekvatniji način pomoći kod nas. Ostaju po šest meseci, neko i po godinu dana. Za sada imamo dovoljno sredstava, ali se postavlja pitanje šta ćemo od oktobra, do kada imamo dogovorene uplate sredstava - kaže Vesna Stanojević, čija organizacija vodi jedinu sigurnu kuću za žrtve nasilja u Beogradu.
Da li je u Srbiji sve više nasilja u porodici ili nam se samo čini da je tako, jer mediji ovom problemu posvećuju veću pažnju?
- Značajan faktor njegove pojave ili pojačavanja poslednjih godina je ekonomska kriza, rat, politička destabilizacija. Posleratno društvo opterećeno stresom menja međuljudske odnose. Nasilje postaje model za rešavanje problema - kaže Sonja Ćopić iz Viktimološkog društva Srbije. Željka Jevtić
