Izvor: Politika, 28.Feb.2013, 23:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve nasilja
Zamislite sledeću situaciju: u komšijskom stanu čuje se vika i prigušeni jauci i plač dece, koji jasno asociraju na to da komšija u praksi sprovodi ideju da je „batina iz raja izašla” i deli „vaspitne” šamare ženi i deci. Šta ćete vi uraditi? Da li ćete pozvati policiju i prijaviti nasilnika? Ili ćete pojačati televizor kako biste zaglušili glas savesti koja vam govori da nasilje nije privatna stvar?
Ako je odgovor na poslednje pitanje potvrdan, vi ste direktni saučesnik >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << crne statistike koja svedoči da svake godine oko 30 žena strada u porodičnom nasilju i to od ruke supruga, oca ili sina. Koordinatorka Savetovališta protiv nasilja u porodici nedavno je iznela stravičan podatak – za nepuna dva meseca u „toplom porodičnom gnezdu” ubijeno je čak jedanaest žena i dvoje male dece. Od početka ove godine 68 žena i 49 dece spas od nasilnika je u poslednji čas pronašlo u sigurnim ženskim kućama, u kojima je samo u toku prethodne godine smešteno 268 žena i 242 dece.
I jedino što je strašnije od ove statistike jesu komentari čaršije koja smatra da je žrtva sigurno nešto zgrešila pa je završila u čitulji, kao i horsko navijanje da se nasilniku skinu lisice, jer je on uzoran sin, brat i komšija.
Psiholozi kažu da je agresija moneta za komunikaciju između (bračnih) partnera praktično od prvog dana veze, odnosno braka. To je grudva koja se godinama kotrlja i vremenom poprima intenzitet i obim lavine, a nasilnik svoju žrtvu suptilno i sistematski izoluje od svih kojima se može požaliti i od kojih može zatražiti savet ili pomoć – pre svega od razvedenih prijateljica koje su živi dokaz teze da je bolji dobar razvod nego loš brak.
Uprkos činjenici da broj žrtava porodičnog nasilja iz godine u godinu raste, a nasilje u porodici već deset godina ima status krivičnog dela, u stručnoj javnosti i dalje se vodi polemika o tome koliko država treba da se meša u privatnost porodice i njenu autonomiju. Stav Apelacionog suda je taj da „šamar nije nasilje, a mnogi policajci ne izlaze na porodični teren po prijavi nasilja uz obrazloženje da su intervenisali više puta, ali da se supružnici uvek pomire”. Kazne koje sudije izriču nasilnicima neopravdano su male, a mnogi delioci pravde imaju dilemu da li da pošalju nasilnika u zatvor „jer nema ko da hrani porodicu” ili da ga kazne novčanom kaznom „jer će da oštete porodični budžet”.
Iako sudovi relativno često izriču meru zabrane prilaska žrtvi, nasilnik se ne kažnjava ako prekrši ovu meru, a policija upućuje ženu da ponovo pokrene parnicu. Kazna za ubistvo iznosi između tri i dvanaest godina, ali se uvek nađu neke olakšavajuće okolnosti za ublažavanje kazne tipa – on je otac maloletnog deteta. Čini se da za nasilnika svi imaju razumevanja, a za žrtvu samo neki. Retki ljudi.
Katarina Đorđević
objavljeno: 01.03.2013.
