Izvor: Politika, 20.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtve incesta i preterivanja
Da li smo mi zemlja monstruma i njihovih nevinih žrtava? Nismo, naravno, ali to ne znači da takve informacije nisu monstruozne
Pre nekoliko meseci su čitaoci „Politike” bili u prilici da pročitaju „vest” da je prema podacima jedne nevladine organizacije svako peto dete u Srbiji žrtva incesta. Zatim je u jutarnjem dnevniku „nacionalnog servisa evropske Srbije” 15. marta „prosut” frapantan podatak da je „svaka treća devojčica” i „svaki sedmi dečak” >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žrtva incesta.
Radi se o celih 33 odsto populacije devojčica u Srbiji i oko 14 odsto svih srpskih dečaka. To onda znači da svaka takva žrtva incesta podrazumeva i postojanje učinioca konkretnog krivičnog dela, koji mora biti pre svega neko od roditelja ili bliskih srodnika. Da li je trećina budućih majki doživela takvo teško zlo u najranijem detinjstvu i zar je svaki budući sedmi otac bio žrtva tako teškog zločina? Da li smo mi zemlja monstruma i njihovih nevinih žrtava? Nismo, naravno, ali to ne znači da takve informacije nisu monstruozne.
Ako je svako peto dete žrtva incesta, to znači da je 20 odsto dečje populacije neverovatno teško viktimizirano. Iz toga istovremeno proizlazi i da još oko 20 odsto populacije odraslih spada u kategoriju gnusnih zločinaca. Dakle, približno pola nacije je u sferi teške patologije. Kada bi takvi podaci bili istiniti, Srbija bi bila jedinstvena u svetu, naravno u krajnje negativnom smislu. Možda to neko želi, ali to nema nikakve veze sa istinom i neverovatno je da niko od novinara koji prenose takve podatke nije bar malo „uključio mozak”, pre nego što je „papagajski” preneo očigledno lažne podatke.
Prema zvaničnim statističkim podacima krivično delo rodoskrvnjenja, kako se u krivičnopravnom smislu označava incest, čini veoma mali broj od ukupno učinjenih krivičnih dela u Srbiji. Krivična dela protiv polne slobode, gde spada i silovanje, godinama ne prelaze 0,3 odsto od svih učinjenih krivičnih dela. U toj grupi krivičnih dela oko jedna petina je učinjena na štetu maloletnih osoba. Naravno, za ovakva krivična dela je tipična i velika „tamna brojka”. To znači da je uvek daleko veći broj stvarno učinjenih takvih zločina od broja onih koji su zvanično evidentirani. Najčešće, žrtva izbegava da prijavi krivično delo, jer se pribojava neugodnosti u krivičnom postupku, stidi se, sebi prebacuje, boji se osude društva... Moderni pravni sistemi nastoje da koliko god je moguće pomognu žrtvama i spreče takozvanu sekundarnu viktimizaciju. To je posebno značajno kada su žrtve seksualnog nasilja deca i posebno ako su nasilnici lica koja su deci bliska, kao što je to slučaj sa takozvanim incestom. Smatra se da je u ovim slučajevima odnos krivičnih dela koja su zvanično evidentirana i onih koja su izvršena, ali nisu prijavljena od jedan prema pet, do čak jedan prema deset ili više. Ali čak i najviša proporcija ove vrste ne može ni iole da se približi očigledno lažnom podatku da je „svako peto dete” u Srbiji žrtva incesta. Radi se o drastično uvećanom podatku. U kriminologiji se primenjuju neke metode ispitivanja prave „veličine”, odnosno „stope” određene vrste kriminaliteta, pa se tako donekle može „prodreti” i u „tamnu brojku”. To se na primer, čini viktimološkim studijama, kao što su anonimne ankete relevantne populacije mogućih žrtava. Na temelju tih istraživanja prave se određene procene, ali je podatak o procentu dece žrtava incesta u Srbiji očigledno „van svih standarda” ove vrste.
U svom romanu „Braća Karamazovi”, Dostojevski zaključuje da „ni najveća sreća čovečanstva nije vredna jedne suze nevinog deteta”. Dete žrtva zločina nosi teške ožiljke kroz ceo život, a naročito kada je žrtva seksualnog nasilja i posebno kada je učinilac bliska osoba. Toj deci treba pomoći, što je moguće kako kvalitetnim zakonodavstvom, tako i boljom praksom postupanja sa žrtvama u krivičnom postupku. Međutim, iznošenje očigledno lažnih podataka i svrstavanje jednog ogromnog dela svakako najosetljivije i za društvo najdragocenije populacije u krug žrtava izuzetno teškog i gnusnog krivičnog dela, predstavlja svojevrsno vređanje pravih žrtava, ali i teško „žigosanje” velikog dela nacije.
Profesor Pravnog fakulteta Univerziteta u Beogradu, predsednik Udruženja pravnika Srbije
Milan Škulić
objavljeno: 20.03.2013.
.jpg)
