Izvor: Politika, 21.Sep.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žrtva tranzicije sadi – naftu
Gajenje uljane repice profitabilan posao za one koji se nikada nisu bavili poljoprivredom i koji čak neće "uzeti motiku u ruke"! Kako?
Glavni neprijatelj čoveka u tranziciji je – panika. Kad pročita svoje ime na oglasnoj tabli među desetinama otpuštenih on pocrveni, zaledi se, koža mu se naježi, zadrhti mu donja usna, udari mu vrućina u čelo. Njemu je sve propalo. Srušio se svet. Je l' neko umro, pita ga prijatelj koji ga sreće na autobuskoj stanici. Nije, odmahuje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << žrtva tranzicije, da sam umro bilo bi mi lakše!
A da li je baš sve propalo? Ima li nade za čoveka od 50 godina koji se našao na ulici? Čime da se bavi profesor istorije kome su dali 4.000 evra otpremnine i pokazali mu vrata? Naš savet je da pametno investira otpremninu. Ne treba nikada zaboraviti: jedna vrata se zatvaraju, druga se otvaraju.
Evo predloga. U Šidu već radi fabrika za proizvodnju biodizela. Opština Zrenjanin najavljuje američko-mađarsku grinfild investiciju od skoro 300 miliona evra, takođe, za fabriku biodizela. Jasno je da će svaki ćošak Srbije dobro doći za sadnju biljaka od kojih se pravi nafta. Već sada potražnja daleko premašuje ponudu. Elem, redosled poteza sledi logiku posla.
Naš otpušteni profesor istorije sa 4.000 evra u džepu prvo treba da zakupi zemljište. Pošto novi zakon o državnom zemljištu dozvoljava i privatnim licima zakup, preporučujemo da uzme 20 hektara. Država ima u vlasništvu oko 400.000 hektara. Zemljište daje u zakup na 20 godina. Cena godišnje zakupnine kreće se između 3.000 i 17.000 dinara po hektaru, u zavisnosti od kvaliteta. Realan prosek je 5.000 dinara. Dakle, profesor istorije već je potrošio oko 1.250 evra.
Sledeći korak je dogovor o angažovanju mehanizacije za osnovnu obradu, setvu i vađenje. Tržišna cena je između 120 i 130 evra po hektaru. Na to će potrošiti još 2.600 evra; sabrano sa prethodnim, uz dodatak tekućih troškova, put, benzin, ručkovi, mobilni, uz maksimalnu štednju, iznosi ravno onoliko koliko je dobio za otpremninu.
Veštačko đubrivo, seme, sredstva za zaštitu dobiće od preduzeća koja se bave otkupom uljane repice. Ima ih na desetine i niču kao pečurke. Pošto je potražnja veća od ponude, njihov interes je da vežu proizvođača za sebe tako da ono što ulože odbiju od roda. A prinos uljane repice po hektaru je između 2,5 i tri tone, bliži gornjoj granici ako su primenjene sve agrotehničke mere. Otkupna cena je 180-205 evra po toni, odbitak za seme i đubrivo oko 80 evra po toni.
Pre konačnog računa, javlja se i država koja stimuliše sadnju uljane repice sa 7.000 dinara po hektaru, a očekuje se da će za sledeću setvu stimulacija iznositi i 10.000.
Teorijski, profesor zarađuje oko 250 evra po hektaru. Rashodi su 275 a prihodi (kod prinosa od 2,5 tone) 530 evra. Praksa može da pokaže i drugačije rezultate, pri čemu treba imati na umu da uljana repica spada u otporne biljke.
Garancije za uspeh nema. Ni u velikom ni u malom biznisu profit nije siguran, kao što nema sigurnosti u onome što je profesor mislio da je najsigurnije – njegovo ušuškano skromno plaćeno stalno radno mesto. Ustvari, nešto je ipak sigurno: ako brzo ne investira otpremninu, ostaće bez kapitala. A šta će onda? Pa nešto će i da zaradi rukama – ako je zdrav. Zato – prst na čelo i bez panike.
Nenad Stefanović
[objavljeno: 21.09.2006.]
