Izvor: Politika, 03.Jul.2013, 16:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zrelost na maturi
Školarci i vaspitači posle ovog debakla s testovima pomalo liče na jaslice u kojima se moralno baulja i posrće u mokrim pelenama
Zakon je postavio jasnu starosnu granicu, ali zrelost je, izgleda, širok pojam. Ona je nešto poput slobode, za nju čovek mora da se bori celog života sve da dokaže da joj se najzad bar malo približio. Parolu da nas pokreću ljubav, rad i znanje pružajući nam punoću življenja svakodnevno opovrgava ozloglašena praksa, pretvarajući ova načela >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << za mnoge u tiranske gospodare, a ideju slobodnog čoveka u skoro nemoguću misiju. Ponekad se zrelost proziva kod vozačkog ispita, sklapanja braka ili pravljenja dece, mada ni tu stvari nisu do kraja dovedene na čistinu.
Taktika Prleta i Tihog pri kupovanju „ispod ruke“ testova za polaganje, koju su primenili neki roditelji rukovodeći se parolom „sreća mog deteta nema cenu“, pokazala je koliko su u doba transparentnosti polupropustljive i moralne norme povezane sa zrelošću. Oni koji su dali novac za inkriminisane testove bacili su ga uzalud jer su testovi poništeni. Roditelji koji nisu bili na vreme obavešteni o dilovanju dotičnih u školskom dvorištu ili su sumnjali u njihovu originalnost vajkajući su se pred belosvetskom nepravdom o teškom ali ispravnom putu Pepeljuge čija staklena cipela sad može da se navuče na svačiju nogu.
No nije samo kod nas napeto, napeto je i po belom svetu.
U Tokiju već desetak godina postoji neobična kuća za relaksaciju poslovnih muškaraca kojima ozbiljnost njihovog posla ne dozvoljava da dahnu dušom. Njeni posetioci su čuveni magnati „Micubišija”, „Tojote” i „Kavasakija”, a osoblje ove kuće, kostimirano u Diznijeve junakinje, treba da uspešnim muškarcima evocira srećne i bezbrižne dane detinjstva neopterećenog razmišljanjem o profitu i bankrotiranju.
Bivše gejše skinule su kimona i obukle kostime Belke, Pate i Mini, pružajući biznismenima infantilni osećaj blaženstva neophodan njihovim prenapetim nervima. Odmah s vrata posetioci skidaju poslovna odela i preoblače se u špilhozne, a na glavu stavljaju štrikane kapice sa pomponima. Ne znam da li je to u duhu zen-budizma, ali velike bebe, koje u poslovnom Japanu vedre i smrkavaju, prepuštene su pažljivo edukovanim dadiljama čije ih ruke hrane mlekom iz flašice, posipaju ih talkom između nogu, mažu pomadom protiv ojedanja. Ako bebe mnogo kmeče, daju im cuclu i štapićima im čiste uši.
Japanski psiholozi specijalizovani za traume poslovnog sveta utvrdili su da su tako namirene velike bebe koje se džilitaju, igraju zvečkom i prave balone od pljuvačke sposobne da kasnije uteruju u džepove Zemlje izlazećeg sunca nenormalne količine novca. Režim opuštanja od zrelosti preporučuje i da bauljaju u dupku ili da gledaju u prazno ako im se prohte.
Još uvek nemamo samuraje niti čuvene magnate, ali recept za opuštanje od prevelike zrelosti je dobar, ako nam jednog dana krene kao Japancima. Školarci i vaspitači posle ovog debakla s testovima pomalo liče na jaslice u kojima se moralno baulja i posrće u mokrim pelenama. Deca, naravno, nisu kriva jer ko je blesav pa da ne zaviri u unapred ponuđena rešenja! A odrasli, koji bi trebalo da zabranjuju i postavljaju granice nemaju kad da se time bave. Čekaju taj prokleti datum od Evropske unije.
Ljubica Arsić
objavljeno: 03.07.2013.
