Izvor: Politika, 28.Dec.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zov vukova u selu Duboka
Duboka, Leposavić – Po snegu, koji je na momente prelazio u mećavu, idemo ka selu Duboka, na 20. kilometru od Leposavića. Asfaltnim putem, bez pratnje, koja u ovom delu Kosova nije ni potrebna, stižemo do Crnca, rudnika u kojem su vekovima žitelji opštine Leposavić zarađivali hleb sa devet kora. Stižemo do mesta zvanog Dublje, gde se od davnina saborovalo i na kojem je obnovljena crkva posvećena Velikoj Gospojini. Pod snegom je i staro groblje a na jednom krstu od mermera samo >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se nazire natpis iz 1766. godine. Od Dublja, gde je pod zaštitom države dvadesetak hrastova, neki od njih su visoki i do 10 metara, krećemo se put Duboke, na momente zapadajući u sneg do pasa.
Znajući za priče da su ovde vuci domaće životinje, grabimo što brže možemo, i na nadmorskoj visini od 1.100 metara stižemo do prve kuće, "blatnjare", u ovdašnjem narodu poznate i kao "čatmara".
U kući smo Radomirke Rašković. Živi sama, deca poudata, oženjena. Nisu tu. Nisu ni daleko, al' su, kako reče Radomirka, "po belom svetu".
– Selo je opustelo. Živim sama, držim malo stoke, tek toliko da se nečim zanimam. Pokatkad dođe neko od mojih, jer ovde putnika namernika nema. Snegovi kad zaveju, od novembra do Đurđevdana, i ko bi hteo, ne bi mogao ovde da priđe – priča nam Radomirka, držeća žena koja je prevalila 60. godinu.
Najbliži komšija je udaljen čitav kilometar. Na osam kilometara od Radomirkine, nalazi se kuća Bogosava Balovića. U štali tridesetak ovaca. Zimi se kreće samo od kuće i do štale. Sam pravi prtinu.
– Život prolazi u samoći. Željan sam razgovora. Zanimam se gajeći ovu stoku a i neki dinar dobrodođe – govori Bogosav, jedan od familije Balovića koji su ostali u Dubokoj.
U selu su i Miladija i Bogdan Rašković. Dan je kratak, a ovde treba vremena da se obiđe ovo šestoro ljudi, stalnih žitelja sela. U Dubokoj su i Dikoslav i Vinka Balović, a deca su im – jedno u Leposaviću, a jedno u Lešku. Dikoslavljev sin Grado Balović i njegov rođak Milisav odnedavno u dve ćumurane proizvode ugalj, jer je ovo selo od davnina poznato po hrastovim šumama. Veli Grado da je posao težak i naporan i da treba preko leđa prevaliti na stotine balvana. A sve to treba spustiti do magistralnog puta.
Povremeno, u selo dolazi i Milodar – Šule Balović. Zašao je u petu deceniju, a veli da ga tuga hvata kad se primakne selu, jer mu odnedavno majke nema.
– Teško mi je što je još jedna kuća zamandaljena – govori Šule, koji je poodavno svoj novi dom našao u Leposaviću.
U Dubokoj je šezdesetih godina prošlog veka bilo 90 žitelja. Vremenom, narod se selio a najviše onda kada je u desetak kilometara udaljenom Gnježdanu prestala da radi osnovna škola.
Ne žale se ljudi ovde ni na šta. Osim na zimu, na duboke smetove, ali posebno im teško pada jer ni onaj jedan televizijski program, koji do njih stiže, ne mogu pošteno da vide. Fiksnih telefona ovde nema. A da bi i nekako čuli svoje i upitali ih za zdravlje, moraju sa mobilnim da "zauzmu poziciju" i tek tada prozbore koju reč. Poodavno, ni šumari ovde ne zalaze, za koje je uvek bilo vruće rakije i pršute. Tek pokatkad, naiđu vojnici Kfora. Kažu, sa njima su dobri. Ali i njih retko ima.
I dok puca pogled po obroncima Rogozne, grabimo nazad. Niko posle nas, vidimo, nije tuda prošao. Nema ni zečjih, ni lisičjih tragova. A ni vučjih, iako, kažu u Dubokoj, njihovo zavijanje neretko odjekuje zimskim mirom.
[objavljeno: ]
.jpg)
