Izvor: Politika, 07.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zov kamere
Sve je više onih koji se zalažu da se uputi peticija najvišim državnim organima sa zahtevom da predizborna kampanja traje 365 dana godišnje. A što i da ne. Motiv za takav sve zastupljeniji stav jeste da je svima sve lepše i lepše u kampanji. Kampanja diže tenziju, kampanja traži adrenalin, kampanja traži celog političara. Vidi im se na licima želja da se dokazuju da učestvuju..., znači, više se radi, ministara ima svuda, stranački lideri, zamenici lidera i poslanička elita ubiše >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << se od putovanja.
Ne sede zatvoreni u svojim kancelarijama, nego, bogami, ginu od posla! Druže se s narodom, zalaze na ubogu periferiju, ljube i podižu u vazduh sitnu decu, kače bedževe, pevaju i sviraju, prave besplatne koncerte za raju... Uzvrpolje se sada samo kad je taj dvomesečni plej-of. A to je svima nama cilj. Da oni rade. A ne, kao do sada, da na svake četiri godine, pred izbore jurnu, dva meseca se slikaju, obećavaju, prepucavaju, svečano seku vrpce novih objekata i onda kad prođu izbori, povuku se, ućute, postanu mrzovoljni. Zato je možda, spontano, taj ciklus od četiri godine sve kraći.
Padaju vlade pre isteka roka, pa nam i dobrodošla predizborna kampanja češće kuca na vrata. Evo, na primer, gledamo ministre kako nose svoje knjige iz kuća da poklone Narodnoj biblioteci za izgorelu biblioteku u Vlasotincu. I to sami nose kartonske kutije. Slučajno ili namerno imaju iste kutije, ali i to se dešava.
A kad se u „Galenici” zapalio pogon, gledaoci su pomislili da je to u stvari zasedanje vlade i skupštine na otvorenom. U redovnim zasedanjima problem je s kvorumom, a ispred „Galenike” je više nego ispoštovan kvorum. Toliko je tu bilo ministara i stranačkih lidera da su čak smetali vatrogascima da rade svoj posao.
Kao u „Formuli jedan”, kada se vozači bolida na treningu bore za „polpot” poziciju, po cenu sudara, kandidati su dali „gas”. I punim gasom, nose kompjutere po školama, ako treba nude se i da ih instaliraju. Pa idu na Kosovo, doduše pod pratnjom međunarodnih snaga, a na zelene pijace pod pratnjom domaćih snaga. U sirotišta, domove penzionera i, na kraju, u obdaništa uleću tako da skoro uplaše tete a decu razvesele. Tete vaspitačice troše pare na frizure, jer znaju da će samo tada i nikada više biti na televiziji.
Kada bi stalno bila predizborna kampanja, ma kako da se to po novom zove, niko ne bi bio uzrujan što dolaze dragi visoki gosti. Oni bi dolazili često, čak bi počeli i da dosađuju. S redovnim gostima je sve mnogo opuštenije nego sa onima koji banu, slikaju se i odu. Uvek prisutni poslenici javne reči u vidu TV-reportera i kamermana beležili bi permanentno ovaj vid lepog druženja. Čak bi i poseban kanal mogao sve to da prenosi kao dragstor, non-stop. Jer, usta puna obećanja se drugačije ponašaju kad su snimana nego kad nisu snimana. Moraju da ispune ono što najave.
A zov kamere je već kao primalni krik, biološka potreba savremenog političara. Bez kamere sve liči na pregled kod lekara bez propisanih lekova i na glasanje bez glasova. Zato, neka se briše ono predizborna. Nek ostane samo – kampanja! Non-stop.
Ozren Milanović
[objavljeno: 07/04/2008]
