Izvor: Politika, 06.Sep.2012, 15:14   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zoran Milivojević: Arheolog ljudske duše

Poznati psihoterapeut je popularnost na prostorima bivše Jugoslavije stekao knjigama, novinskim kolumnama i pričom o važnim životnim temama... Smatra da je, ipak, ono najbolje od njega – sin Marko

Kako vaspitati dete: ljubavlju ili batinama? Da li ostati u braku u kojem je ponestalo romantike? Kada oprostiti neverstvo partnera? Šta je sreća?

Otvoreno, hrabro i na sasvim neortodoksan način odgovarajući na ova i mnoga druga važna životna pitanja u svojoj redovnoj >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << kolumni u „Politici”, dr Zoran Milivojević, psihoterapeut, stekao je poverenje i popularnost kod naših čitalaca, ali i najšire javnosti, mada je izgubio podršku nekih svojih „tradicionalnijih” kolega.

Ovim i drugim tekstovima u medijima i na društvenim mrežama, čestim javnim nastupima, kao i objavljenim knjigama koje su izuzetno dobro prihvaćene širom nekadašnje Jugoslavije, dr Milivojević je, kako kaže, želeo da se ljudi „prepoznaju” u sličnim slučajevima iz njegove prakse i tako možda nađu rešenje i za sopstveni problem.

A šta kad se psihoterapeut i sam nađe u nedoumici?

– Deo treninga psihoterapeuta je da radi na sebi, da bi pomogao drugima. Kad se suočim sa ličnim problemom, postavim se istovremeno i kao pacijent (odnosno, kako radije kažemo, klijent) i kao terapeut. Ako to ne pomogne, obratim se kolegi. Naravno, greške su uvek moguće jer i mi smo, ipak, samo ljudi – naglašava dr Milivojević.

Seća se da mu je na početku karijere bila najveća teškoća da radi sa starijim pacijentima koji bi mu rekli: „Pa vi ste kao moj sin!”. Kasnije je morao da se potrudi da zauzda lične simpatije i saosećanje. Ali, dodaje, nikad se nije zasitio da sluša ljude koji mu se obraćaju za pomoć, jer svačija je priča drugačija, posebna, nova...

Život „tamo i ovde”

Njegova životna priča počela je prvog dana decembra 1957. godine u Beogradu. Imao je lepo detinjstvo i ranu mladost, zahvaljujući roditeljima i baki iz Šibenika kod koje je provodio leta. Rastao je u ne baš svakidašnjem okruženju: majka Marija je bila filmski montažer, a otac Milivoje filmski snimatelj (zaslužni umetnik Jugoslavije), oboje slobodnjaci bez stalnog zaposlenja, tako da je i on već od mladosti prihvatio takav način života.

– Zbog toga sam odmah posle završenog Medicinskog fakulteta krenuo nekim svojim, atipičnim putem. Zajedno sa jednom koleginicom držao sam treninge transakcione analize (pravac u psihoanalizi) u nekoliko gradova bivše Jugoslavije, što je značilo da svaki vikend provodim drugde. I tako većinu mog života: dok se drugi odmaraju i zabavljaju, ja radim, a kada ja mogu da se družim, drugi su zauzeti.

Sada funkcionišem tako što sam pola meseca u Ljubljani, gde predajem transakcionu analizu budućim psihoterapeutima (sve više sam profesor, sve manje psihoterapeut), a pola meseca u Novom Sadu. Tu su mi sin (iz prvog braka), supruga Marijana i Institut „Psihopolis” čiji sam osnivač i stručni direktor. Naravno, stalno dolazim u Beograd, poslovno i u posete majci. Jeste naporno, ali sam se navikao – tvrdi naš sagovornik.

Živeti „tamo i ovde” ima razne prednosti, ali opterećuje porodične odnose, priznaje Zoran. Ipak se trudi da što više bude uz sina. Njih dvojica svake godine provedu desetak dana zajedno na nekom zanimljivom mestu, uz more, gde mogu da rone (što obojica obožavaju).

– Marko je već punoletan, ima neke svoje preokupacije. Pohađa karlovačku gimnaziju, uči jezike, svira gitaru i saksofon, ima bend u kojem peva... Marijana je, posle deset godina braka, očekivala da će se moja putovanja smanjiti, pa tiho protestuje. To pokušavamo da nadoknadimo sa nekoliko kraćih zajedničkih odmora tokom godine. Problem su, međutim, moji nedovršeni projekti. Imam oko osam knjiga koje bi trebalo završiti, ali ne nalazim vremena za pisanje. To mi je sad u planu – najavljuje dr Milivojević.

Pre nego što je zaplovio „vodama ljudske psihe” uspevao je da udovolji svojim širokim interesovanjima i sklonostima: pored ostalog, voleo je da crta, bavio se numizmatikom i zanimao se za arheologiju (čak je jedno vreme obilazio okolinu Zrenjanina sa detektorom metala u ruci). Posle je zaključio da je zanimljivije „kopati” po ljudskim dušama nego otkopavati stare stvari. Ipak, i danas sakuplja antikvitete. Ima lepu zbirku bronzanih sekira i kolekciju srpskog srednjovekovnog novca („Nameravam da sa kolegama koji su u tome stručniji od mene napišem knjigu”).

Sve do kraja gimnazije trenirao je karate u „Radničkom”. Upravo tu je, kaže, od svog trenera saznao za bušido, samurajski kodeks časti, i naučio šta je zaista vredno u životu – poštovati sebe i druge. To je i osnova transakcione analize čiji je moto „ja sam u redu, ti si u redu”. Pred kraj gimnazije zbog povrede kolena na skijanju morao je da prekine sa tom vrstom sporta, i tada se preorijentisao na ronjenje.

Doktor iz porodice filmadžija

Kako je postao psihoterapeut?

Kraća, šaljiva verzija glasi: voleo je na televiziji da gleda „Kino oko”: izaberu neki dobar film, posle u studiju pričaju sa stručnim i zanimljivim ljudima, a studenti to prate. Često je tu nastupao i Vladeta Jerotić, i svaki put kad ga je slušala, Zoranova mama je uzvikivala: „Kako je ovaj čovek pametan!”, pa je mladi Milivojević poželeo da i on bude psihoterapeut, da i on postane tako pametan.

U stvari....

– Kada sam se odlučivao za fakultet, kolebao sam se između režije i arhitekture... pa opredelio za medicinu. Shvatao sam je kao deo antropologije i kao solidnu osnovu koja će mi dati biološke osnove da razumem kako ljudi funkcionišu kao organizam. Prvenstveno me zanimalo kako radi mozak. Smatrao sam da je to teži deo, a da ću psihološka i sociološka znanja steći čitanjem. U to vreme naročito me je zaokupio problem ludila, moja je mladalačka fantazija bila da bih možda mogao da doprinesem da se pronađe lek ili rešenje za tu najtežu vrstu poremećaja – kaže dr Milivojević.

To njegovo opredeljenje bilo je izraženo tokom studija, kad je (1981–1984) okupio ljude sličnih interesovanja u grupi za multidisciplinarni pristup mozgu, mišljenju i ponašanju „Multignosis”, a istovremeno pokrenuo i vodio „Algrenu” – alternativnu grupu za resocijalizaciju narkomana. Bio je to odličan koncept da se studenti sa specijalizovanom edukacijom bave zavisnicima od teških droga koji su apstinirali i želeli da potpuno izađu iz tog kruga. Za tu aktivnost je 1982. dobio Oktobarsku nagradu Beograda za studente.

– Inicijativa je bila veoma korisna, jer je veći broj studenata stekao potrebna znanja i kasnije se profesionalno bavio problemom narkomanije. Tada smo pokrenuli političku akciju koje je rezultirala izgradnjom Centra za lečenje i prevenciju zavisnosti od droga u Drajzerovoj ulici, uprkos jakom otporu mesne zajednice Dedinje u kojoj su bili značajni političari. Doduše, verovatno je posledica toga bila da kasnije, na odsluženju vojnog roka, nisam bio dodeljen sanitetu, kao diplomirani lekar, već sam završio u pešadiji – primećuje naš sagovornik. Posle niza peripetija, na kraju je ipak radio na Psihijatriji u Vojnoj bolnici u Zagrebu, i dao svoj doprinos razvoju psihoterapije u vojsci.

Naknadno izvinjenje

Druga korist iz tog ranog bavljenja problemom uzimanja droge je njegova knjiga „Igre koje igraju narkomani”. Postala je nezamenljiva u primarnoj prevenciji jer onima koji nemaju iskustva otkriva osnovne manipulacije i „muvanja” kojim se služe zavisnici.

Pored ove, dr Milivojević je objavio još nekoliko knjiga, koje su veoma dobro prihvaćene u javnosti, i na koje je posebno ponosan, a najviše na svoje kapitalno delo „Emocije”, koje ima više od 800 strana, gde je ponudio jednu (od ukupno desetak u svetu) takozvanu veliku teoriju emocija. Ona objašnjava i prijatna i neprijatna osećanja, kao i ona zdrava i patološka. Knjiga je objavljena u Srbiji, Sloveniji i Hrvatskoj, a na desetak fakulteta je koriste kao udžbenik. Naravno, tu je i bestseler „Formule ljubavi”, pa „Mala knjiga za velike roditelje”, „Uloviti ljubav”…

Šta bi, možda, u životu drukčije uradio?

– Sigurno neke stvari oko vaspitanja, za koje sada mislim da su važne, a nisam to znao kada je moje dete bilo malo, zato ih nisam odradio na dobar način. Nisu u pitanju velike stvari, jer sam Markom zadovoljan kakav je kao čovek, ali, da sam pored ljubavi koju sam pokazivao bio bolji trener, on bi sada imao ugrađene neke mehanizme koji bi mu koristili u daljem životu – smatra dr Milivojević.

Takođe, dodaje, da se mladosti neodgovorno poneo prema nekim devojkama koje su ga volele, pa sad primećuje: „To sam radio iz svoje nezrelosti i kompleksa niže vrednosti, tako da mi je žao i ovim putem im se izvinjavam”.

..............

Njega zanimaju emocije

Dr Zoran Milivojević diplomirao je na Medicinskom fakultetu u Beogradu i specijalizovao u oblasti psihoterapije (klinički transakcioni analitičar), kojom se bavi kroz privatnu praksu, kao međunarodno priznati edukator (vodio je treninge širom nekadašnje Jugoslavije, sad predaje na Univerzitetu Sigmund Frojd u Beču a po pozivu i na nekoliko drugih evropskih univerziteta) i supervizor (u Centru za lečenje zavisnosti od zabranjenih droga Psihijatrijske klinike u Ljubljani). Bavi se i komunikologijom, ali njegovo glavno područje interesovanja je psihologija emocija. Predsednik je TA centra – Asocijacije transakcionih analitičara Srbije i predsedništva Saveza društava psihoterapeuta Srbije, i član predsedništva Psihijatrijske sekcije Srpskog lekarskog društva.

Ubediti ili uveriti?

Naš sagovornik ne voli da upotrebljava reč „ubediti” kad govori o svom radu s pacijentima, već „uveriti”. Prva asocira na bedu i može se shvatiti kao „uvesti (nekog) u bedu” dok druga asocira na veru i na ubeđenje. Značenje reči je veoma važno u transakcionoj analizi, jer to je, ističe dr Milivojević, pre svega razmena poruka koje čovek nosi u sebi.

Poštuj i sebe i druge

Imate li neki moto koji prenosite svojim pacijentima, studentima i čitaocima?

– Puno puta sam imao prilike da vidim kako neki inače dobar moto postaje karikatura i izvor problema kada ga se ljudi fanatično pridržavaju. U psihoterapijskom procesu izbegavamo da na bilo koji način prenosimo vlastite vrednosti našim klijentima. Polazimo od ideje da su ljudi različiti, da ono što je dobro za jednoga ne mora biti dobro za drugoga, tako da svako treba da donosi odluke samostalno, naročito ako su u pitanju važna životna pitanja, jer je on taj koji će živeti dalje sa posledicama svojih odluka. Ali kada su u pitanju moji studenti, učenici psihoterapije, tada im savetujem da se stalno usavršavaju, da sačuvaju radoznalost jer su ljudi uvek drukčiji, neponovljivi, i da uvek poštuju i sebe i druge.

Aleksandra Mijalković

objavljeno: 06.09.2012.

Nastavak na Politika...