Izvor: Politika, 08.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Žongliranje olimpijskim krugovima
Zapadne zemlje prete bojkotom Olimpijskih igara zbog nepoštovanja ljudskih prava, ali ne prekidaju isplative ekonomske veze sa Kinom
Napadi na nosioce olimpijske vatre, pretnje bojkotom svečanog otvaranja u Pekingu, aktuelizovanje pitanja ljudskih prava, kao i događaja na Tibetu i u Darfuru, potvrđuju mišljenje onih koji smatraju da Olimpijske igre zapravo nikada i nisu bile samo vrhunska sportska manifestacija, već i mesto, pa i sredstvo za ostvarivanje političkih i nacionalnih >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << interesa. Otuda je izvesno da će Igre, koje će se ovog avgusta održati u Kini, ovog leta podjednako pratiti sportski i politički komentatori.
Takođe nije teško doći do zaključka da pojedinačni uspesi sportista nisu suština Igara, već je pre svega bitan uspeh država učesnica, koji se ogleda, između ostalog, i u broju osvojenih medalja. Zato u tom „sportu” na sudijske ocene pomalo utiče nacionalnost sportiste, države daju nerealno veliku finansijsku podršku sportovima u kojima nemaju nijedno odličje, dok je organizacija Olimpijskih igara, u suštini, najviše posvećena promociji zemlje domaćina i njenog političkog sistema. To je radila Hitlerova Nemačka 1936. na grandioznom Olimpijskom stadionu u Berlinu, potom Brežnjevljev Sovjetski Savez 1980. godine u Moskvi, ali i posttitovska Jugoslavija, organizovanjem Zimskih olimpijskih igara u Sarajevu 1984. godine.
Zahvaljujući vezi politike i sporta, status domaćina Igara se doživljava kao nagrada i prestiž za svaku državu. U tom svetlu, sadašnje kritike zapadnih demokratija na račun Kine i njenih kršenja ljudskih prava, kako Tibetanaca, tako i Kineza, deluju licemerno. Primedbe o manjku ljudskih sloboda u Kini postojale su i izricane su i kada je organizacija ovog svetski važnog događaja data Pekingu, kao svojevrsni politički podsticaj Zapada radi što većeg „otvaranja” najmnogoljudnije države sveta.
Nedavni sukobi na demonstracijama na Tibetu ujedinili su zagovornike bojkota, a lideri zapadnih zemalja našli su se na ispitu javnih mnjenja u svojim državama. Oglasile su se i javne ličnosti poput glumice Mije Farou, za koju je neoprostivo što je „vlada Sudana, inače bliski kineski prijatelj i glavni snabdevač Kine naftom, počinila genocid nad pobunjenicima u Darfuru”. Drugi kritičari kao razlog za bojkotovanje narednih Olimpijskih igara navode „solidarnost sa borcima za demokratiju u Burmi, čije aktivnosti je ugušila hunta koja uživa kinesku podršku”.
Zbog nedovoljno određenog stava prema bojkotu otvaranja Igara u Pekingu, francuski predsednik Nikola Sarkozi već je dobio nadimak „drug Sarkozi” od kritičara, dok je Hilari Klinton, pretendent za demokratskog kandidata na izborima za američkog predsednika, zahtevala od aktuelnog šefa države Džordža Buša da bojkotuje otvaranje Igara ukoliko Kina ne poboljša stanje ljudskih prava. Situacija na Tibetu bila je tema i zasedanja Evropskog parlamenta, kojem je prisustvovao i dalaj-lama, a kojeg je, inače, ugostila i Nensi Pelosi, predsednica Predstavničkog doma američkog Kongresa. I ona je zatražila od predsednika SAD da se ne pojavljuje u Pekingu.
Sve je to razljutilo zvanični Peking, dok je iz Evropske unije juče stigla poruka predsednika Evropske komisije Žozea Manuela Baroza da je u dijalogu sa Kinom o krizi na Tibetu potrebna „odlučnost”, ali ne i njena izolacija.
„Moramo biti vrlo odlučni u tom dijalogu”, rekao je predsednik Evropske komisije u Lisabonu i dodaoda se pri tom mora imati na umu da ne treba izolovati Kinu. Prema njegovim rečima, u takvim situacijama treba podsetiti zemlje koje postaju svetske sile na njihove odgovornosti i od njih treba tražiti da sarađuju i doprinesu rešavanju problema u svetu.
Upravo u ovom „detalju” da Kina – „postaje svetska sila” – menja se odnos zapadnih sila prema državama optuženim za kršenje ljudskih prava. Za razliku od, na primer, Miloševićeve Srbije, Kina se zbog optužbi za kršenje ljudskih prava neće suočiti sa ekonomskim sankcijama. Naprotiv.
Na Zapadu se mogu čuti ne samo pretnje bojkotom svečanog otvaranja, već i Igara, ali se ne postavlja pitanje prekidanja ekonomskih veza sa Kinom. Komentator Kristofer Kaldvel u „Fajnenšel tajmsu” je nedavno primetio da velike kineske rezerve zapadnih valuta dokazuju koliko su zapadne ekonomije tesno povezane sa Kinom i koliko zavise od njene robe i njenih finansija.
„Tačno onoliko koliko sada u većini kineskih sela postoji tračak nade u liberalnu demokratiju, toliko delića robovskog rada i policijske represije postoji u većini zapadnih ormarića za obuću”, piše ovaj komentator i dodaje da „bojkot otvaranja Igara može izazvati samo kratku bruku za Kinu i onemogućiti joj slavodobitni spektakl”.
Prema njegovim rečima, bojkot će samo omogućiti zapadnjacima da protestuju, dok će pri tom nastaviti da koriste povoljnosti kineske jeftine robe i velikog tržišta, što sve skupa ne menja ništa.
Da ekonomske veze samo idu uzlaznom linijom dokazuje jučerašnje predstavljanje nove linije proizvoda američkog proizvođača sportske opreme „Najkija” namenjenog Igrama u Pekingu.
„Mislim da su poslednje Olimpijske igre uvek one najveće i najvažnije. Kina je posebno važna zbog onog što predstavlja – svoj veliki uticaj na svet”, izjavio je juče Mark Parker, predsednik „Najkija”.
O pitanju bojkota, Lorens Donegan, komentator londonskog „Gardijana”, bio je još konkretniji: „Nema sumnje da će bojkotovanje Igara od strane vodećih nacija samo uticati na to da kineske vlasti legitimišu svoje prezrivo ponašanje”.
Ukoliko dođe do bojkota Olimpijskih igara u Kini, to će, prema svemu sudeći, više ličiti na hladnoratovsko inaćenje nego na modernu borbu za ostvarivanje ljudskih prava i sloboda širom sveta. Podsetimo, 65 država bojkotovalo je Olimpijadu u Moskvi 1980. godine zbog sovjetske invazije Avganistana, dok su četiri godine kasnije SSSR i većina članica Varšavskog pakta uzvratile bojkotom Igara u Los Anđelesu. Nijedan bojkot, u krajnjem, nije imao efekat. Moralni gestovi sportista, iskorišćenih za nacionalne interese, nisu tada, a ni ranije doprineli menjanju političkih vetrova. Pravednije je sportistima omogućiti da se bore za odličja na Igrama u Kini, što će pak vlasti najmnogoljudnije države sveta suočiti sa tim da će biti pod okom kako učesnika i posetilaca, tako i gledalaca širom sveta.
-----------------------------------------------------------
Pariski zahtevi Pekingu
Zvanični Pariz postavio je tri uslova koje Peking treba da ispuni, da bi se u avgustu u Kinu na otvaranje Olimpijskih igara pojavio francuski predsednik Nikola Sarkozi, koji će od jula biti i rotirajući predsedavajući EU. Francuska diplomatija zahteva od Pekinga prestanak nasilja na Tibetu i oslobađanje političkih zatvorenika, rasvetljavanje poslednjih događaja i uspostavljanje dijaloga sa dalaj-lamom, koji bi trebalo da se završe priznavanjem autonomije Tibetu.
-----------------------------------------------------------
„Spontane” pretnje smrću novinarima
Kina je juče osudila ne samo proteste kojima je u Londonu i Parizu dočekana olimpijska vatra, pripisujući ih tibetanskim separatistima i saboterima, već i strane medije „što objavljuju lažne izveštaje o protestima na Tibetu”. Veliki broj dopisnika stranih medija u Kini dobili su ovih dana preteće poruke, u kojima se čak pretilo i smrću. Međutim, iz Ministarstva spoljnih poslova Kine saopšteno je da kineska vlada nije odgovorna za te pretnje koje su rezultat „spontanog ponašanja”.
Svetske agencije smatraju da su ove pretnje stranim novinarima posledica stava kineskih državnih medija da su strani mediji pogrešno izveštavali o neredima koji su počeli 10. marta na Tibetu mirnim protestom budističkih sveštenika. Uprkos ovim kineskim kritikama na račun izveštaja sa Tibeta, upravo zvanični Peking je doprineo ovakvoj atmosferi budući da je stranim novinarima onemogućeno da izveštavaju iz ove kineske provincije.
N. Radičević
-----------------------------------------------------------
Oštra kritika „druga Sarkozija”
Zbog njegovog dosta neodređenog stava prema bojkotu pekinške olimpijade, francuskog predsednika Nikolu Sarkozija kritičari su počeli da oslovljavaju sa „drug Sarkozi” (kamarad Sarkozi).
„Drug Sarkozi mora da izabere između demokratije i Kine”, izjavio je listu Žurnal d Dimanš europoslanik za Zelene, slavni lider studentskog bunta iz 1968, Danijel Kon-Bendit.
„Kada klečimo na kolenima u Parizu, šta će onda tek biti u Pekingu? Ako će se u Pekingu ići pod zastavom Maoa i kineske komunističke stranke, ne vidim zašto onda drug Sarkozi kritikuje maj 1968”, retorski je pitao Kon-Bendit, nekad poznat kao „crveni Dani”.
Postavlja se, međutim, i pitanje da li on (ovolikom) oštrinom prema savremenoj Kini, koja sigurno nije uzor demokratije, ali ni ona Maova, kompenzira slabost i zablude koje je svojevremeno imao on, kao i mnogi pobunjeni studenti na Zapadu, prema nekadašnjoj Maovoj Kini? Ili je doslednost možda u tome da se uvek bude i ostane radikal i to najveći.
Kon-Bendit je ukazao da će Sarkozi, koji će u vreme olimpijade stajati na čelu EU (Francuska predsedava Unijom u drugoj polovini godine - prim. M. L.) biti izložen velikom pritisku u Evropskom parlamentu da ne ide na olimpijadu. „Politički predstavnici moraju bojkotovati ceremoniju otvaranja, izuzev kada bi i dalaj-lama bio uključen u delegaciju EU”, dodao je ovaj „večiti radikal”.
M. L.
[objavljeno: 09/04/2008]
