Izvor: Blic, 20.Maj.2009, 14:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znanje jeste roba
Zoran Luković
Ma koliko studenti kada su nezadovoljni uslovima i cenom studiranja uzvikuju i koračaju iza parole „znanje nije roba”, životna realnost upućuje na jedini mogući zaključak: znanje jeste roba.
I to ne samo kao tehnologija nego i kao opšti nivo obrazovanja, kao sposobnost da se razume ukupnost procesa ili tehnološka posebnost u radu, da se razume sve ono što podrazumevamo pod proizvodnjom dobara i usluga. Znanje je i moć kada >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << se primeni, ono je resurs, ono je prednost i vrednost na individualnom ali i na ukupnom planu svakog društva.
Podaci o tome kako smo mi kadrovski raj za investicioni kapital kada dođe, da imamo vrlo obrazovanu i jeftinu radnu snagu umnogome su puka predrasuda. Stručni ljudi, poznavaoci mnogih modernih veština u poslovanju i te kako su deficitarni. Činjenice kažu da je u Srbiji oko 1,3 miliona nepismenih, a svega nešto malo iznad šest odsto populacije je okončalo školovanje završavanjem fakulteta i diplomiranjem.
Zbog svega toga nesumnjivo ima prostora za pitanje da li znanje, pogotovo njegovo sticanje može biti besplatno ili makar jeftinije, jer nam je kao društvu nasušno potrebno.
Stampedo porasta cena fakulteta u Srbiji pokazuje da se o zbilji življenja ne razmišlja. U redu je, pogrešan potez o davanju u budžet četrdeset odsto od zarađenih para država će hitno ispraviti i fakulteti neće biti oštećeni.
U redu je da su pare koje se od države dobijaju nedovoljne, u redu je da visoko obrazovanje košta... Ali da li smo sve bliži stvarnosti u kojoj će se školovati samo bogati i u kojoj će sposobni i pametni, ako su siromašni, ostati na dnu životnog bubnja, bez šanse da se iskažu i pokažu. Generalno, školarine su visoke u zemlji gde je skoro milion nezaposlenih, gde je oko dve stotine hiljada dece neuhranjeno.
Naravno, u pravu je predsednik države kada kaže da nam je neophodna prosvećenost jer bez toga se teško ide napred. Bez dobrog sistema školstva, bez obrazovanja generacija nema boljitka i prosvećenosti. Bilo bi logično da država u znanje ulaže mnogo više, čak i kad je siromašna, čak i kada je kriza. Bez jeftinijeg studiranja, a besplatno biti ne može, nema bogatstva društva i države. Priča kako imamo mnogo onih koji bi da studiraju je pogrešna.
Drugi, oni razvijeni, imaju mnogo više visokoobrazovanih nego Srbija. Neprimerenim školarinama koje traže fakulteti i odsustvom dugoročnog ulaganja države u obrazovanje nećemo uraditi ništa valjano za sopstvenu budućnost. Protesti studenata su mera ograničenog pritiska i trajanja. Materijalnom egoizmu nema mesta jer nas to vodi u dublje socijalno raslojavanje i na sporedne evropske koloseke. Odgovornost nije na studentima, već na državi, fakultetima i profesorima. Neka misle o tome.
