Izvor: Politika, 01.Mar.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Znamo li kuda idemo
Podrazumeva se da lekari pre amputacije pripremaju pacijenta objašnjavajući mu potencijalne komplikacije i potonji kvalitet života koji se neminovno menja. Iako će gubitak biti veliki, život siromašniji i skučeniji, pacijentu se savetuje da se optimistički uhvati u koštac s predstojećim gubitkom i problemima. Bitno je da ga ne napusti hrabrost, da se ne predaje... Ako je pacijent u rukama dobrih lekara i njegov oporavak će biti brži.
Što se države Srbije tiče mi nismo imali >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << sreće sa elitnim svetskim a ni domaćim konzilijumom stručnjaka. Operacija izuzimanja KiM iz državnog okvira Srbije vodila se bahato. Zatajili su svi koji su pokušali da izmere puls naciji, anesteziolozi su imali preča posla nego da nas pripreme i prisustvuju operaciji. Ličili smo na sateranu vojsku iz ratnih filmova koja ranjenike opija rakijom pre nego što će im odrezati ekstremitete kuhinjskim nožem...
Pošto se i dalje opiremo i ne prihvatamo usud koji nas je snašao, međunarodni dijagnostičari idu dalje. Neprihvatanje gubitka Kosova jasno im govori o infekciji malignim nacionalizmom i to ne samo građana nego i elite. Vajkaju se da im humanost ne dozvoljava da otvoreno kažu, ali iz njihovog nepomirljivog stava već možemo da naslutimo da se naša bolest otela kontroli. Da je neizlečiva. Snovi o Velikoj Srbiji još iscrpljuju naše nacionalno biće i zamagljuju vidike. Da nije tako bili bismo zahvalni što su nas zapadni prijatelji oslobodili balasta KiM...
Posle svega, krojači naše sudbine pokušavaju da nas odobrovolje obećanjima „samo vi pustite KiM i pred vama je evropska budućnost” što nije prihvatljivo, ne zato što nije dobra ponuda već zato što u njenu iskrenost i dobronamernost, posle svega, više niko ne veruje... I baš zato građani ove zemlje – s pravom očekuju odgovore.
Recimo, kolika je neprilika koja može nastati iz ovog našeg spora s međunarodnom zajednicom imajući u vidu da su akteri u svakom pogledu nejednake moći i političkog uticaja. Da li Srbija ima pravo na svoje legitimne nacionalne interese i da se bori za njihovo ostvarenje, što je suština svake politike. Ili joj se, kao poraženoj strani u proteklim ratovima, kao neka vrsta kazne to osporava na neodređeno vreme. Da li Srbija i srpski narod imaju pravo da ikada više budu politički neistomišljenici bilo sa susedima ili onima koji imaju pretenzije da nam kroje sudbinu? Očigledno je da nam se u ovom postmiloševićevskom periodu pomenuta prava osporavaju. Svaka aktivnost Srbije kao države na zaštiti svojih (spoljno)političkih interesa tumači se u skladu s rasprostranjenim stereotipom iz vremena građanskog rata.
Osim što negativne stereotipe ponovo rado koristi međunarodna zajednica, odavno je već vidljivo da se takvo mišljenje o sopstvenoj naciji uvrežilo i u jednom delu naše elite. Mirjana Vasović, profesorka socijalne psihologije na Fakultetu političkih nauka u Beogradu, kaže da ovaj fenomen potiče iz domena manjinskog identiteta: „Crnački kompleks ili jevrejska samomržnja odavno su poznati, a nastaju kada sami prokaženi počnu da sumnjaju u svoju vrednost. Srbija i Srbi su, zbog agresivne propagande, opštim međunarodnim konsenzusom označeni kao manje vredni. Deo elite je prihvatio negativan stereotip i to iz težnje da se psihološki asimiluje, pobegne od pripadništva svojoj naciji. Dalje, deo političke elite, a posebno bivši vlastodršci, instrumentalizuju negativne stereotipe da bi dokazali da današnja vlast jeste ekvivalent Miloševiću, da bi sredstvima propagande ponovo osvojili vlast. Tu je na delu, naravno, i indukovanje osećanja krivice: pred svaku veliku političku inicijativu protiv Srbije evociraju se podaci o zločinima”, objašnjava profesorka Vasović.
Jasno je da nikom ozbiljnom nije ni na kraj pameti da negira srpske zločine počinjene u građanskom ratu, ali treba biti slep i gluv pa ne priznati da se Srbija skoro besprekorno demokratski ponaša, evo, već osam godina posle petooktobarske revolucije. Na kraju krajeva, borba za Kosovo kako do sada tako će i od sada biti vođena miroljubivim pravnim sredstvima. I to je ono što elitu današnje vlasti krasi za razliku od Miloševićeve. S druge strane, albansku vlast koju predvode osumnjičeni za ratne zločine tetoše međunarodna zajednica.
Svi principi međunarodnog posredovanja su izvrnuti naglavačke i da nije pre svega Rusije ali i Španije, Rumunije i Slovačke, da ukažu na bolnu očiglednost takvog stanja, u Beogradu bismo zaista morali da se pitamo šta s nama nije u redu. Zbog toga je za političku elitu situacija mnogo teža i komplikovanija na unutrašnjem planu. Još nema razloga za optimizam da nam je politička elita sazrela što najbolje dokazuju izjave posle održane sednice Saveta za nacionalnu bezbednost. Ponovo smo prisustvovali reprizi – ko će prvi javnosti saopštiti neku nameru o kojoj uopšte nije postignut dogovor, ko će drugoga oklevetati ili predstaviti kao nesposobnog a sebe kao smelog i odlučnog – ponovo su pitanja od najvećeg državnog značaja.
Marijana Milosavljević
[objavljeno: 02/03/2008]
