Izvor: Blic, 09.Mar.2011, 01:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zločinci i branitelji
Slučaj penzionisanog generala Divjaka i drugih pre njega zahteva odgovore na najmanje tri načelna pitanja: najpre na to da li branitelji mogu da budu i zločinci? Sudeći po reagovanju hrvatskog premijera i nekih bosanskih zvaničnika, oni to ne mogu po samoj definiciji „branitelja“. Ali šta ćemo u tom slučaju sa ubijenim regrutima iz Dobrovoljačke ulice koji su se povlačili te, prema tome, isto tako po definiciji, nikoga nisu napadali. Da li ti mladići imaju takođe prava na status >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žrtve ili je proizvoljno terminološko razlikovanje dovoljno da im takav status uskrati?
Dolazimo, tako, do drugog načelno pitanja: ko je ovlašćen da u krajnjem ishodu odluči ko je ratni zločinac, a ko ne? Da li je to sud ili su to vlade ili čak demonstranti na ulicama? Daleko od toga da ove dve poslednje kategorije nemaju pravo na svoje mišljenje, koje može biti zasnovano na ubeđenju, ali i predubeđenju, političkoj proceni, stanju međususedskih odnosa i mnogim drugim okolnostima, što sve zajedno ipak ne može da ospori činjenicu da je sud jedini nadležan i da osudi i da oslobađa.
Treća načelna nedoumica tiče se, najzad, odgovornosti tužilaštva ili, još određenije, odgovornost za ozbiljnost optužnica. Ako, kako smo naknadno obavešteni, neke od optužnica nisu potkrepljene dovoljnim dokazima, nameće se pitanje zbog čega su, uopšte, podizane? Ako je, prema tome, i vladama i narodima u okruženju stalo do pomirenja i dobrosusedskih odnosa, što tada, kako se to čini u svim pravno uređenim državama, ne prepuste ovlašćenim institucijama da utvrde istinu i namire dug prema žrtvama. Kako da im verujemo da zaista teže pravdi ako je ne traže na sudu, već od politike i ulice?
