Izvor: B92, 07.Dec.2021, 21:24
"Zločin kog se Hrvatska srami": Potresni detalji ubistva porodice Zec
Jutarnji list piše o ubistvu porodice Zec, navodeći da je u pitanju zločin kog se Hrvatska srami.
"Ubili ste mi tatu! Nemojte mi ubiti i mamu!", bile su poslednje reči 12-godišnje Aleksandre Zec. Stajala je na humci, dvadesetak metara od Doma Adolfovac na čijem će tavanu nekoliko dana kasnije Branko Lazarević, tadašnji šef Ekipe za uviđaje PU zagrebačke pronaći i automat "hekler i koh" iz kojeg su Aleksandri ispaljena dva metka u glavu.
Bili su prvi sati >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << hladne nedelje 8. decembra 1991, ratne godine. Temperatura je bila malo iznad nule, padao je sneg.
Nešto pre ponoći te subote 7. decembra ispred kuće u Poljičkoj 12 na zagrebačkoj Trešnjevci ubijen je Aleksandrin otac Mihajlo.
Danas je godišnjica ubistva trojice članova porodice Zec – 38-godišnjeg Mihajla, njegove 36-godišnje supruge Marije, devojačkog prezimena Mesić, koja je čak bila dalja rođaka bivšeg predsednika Stjepana Mesića, i Aleksandre (12), njihove kćerke.
Dvoje dece – Dušan (11) i Gordana (8) – preživelo je zločin bekstvom.
Nakon višegodišnjih sporova, Republika Hrvatska je pristala da im isplati 1,5 miliona kuna (oko 200.000 evra) za zločine koje su nad njihovim roditeljima i sestrom počinili pripadnici jedinice MUP-a tzv. "merčepovci", koji su bili pod komandom Tomislava Merčepa, i preživeli članovi porodice Zec su povukli tužbu protiv Republike Hrvatske.
Ovaj dokument Dušanu i Gordani Zec 30. aprila 2004. godine uručila je lično tadašnja potpredsednica vlade Jadranka Kosor.
Ubistvo je ono koje uvek otvara političke, etičke, pravne i ljudske debate i koje se, kao i mnoga počinjena u ratu, nikako ne može svrstati u jednu od poznatih kategorija zločina.
Iako će to kasnije biti utvrđeno, novac je bio jedan od glavnih razloga zbog kojih su petorica policajaca, među kojima i devojka, te noći otišla u Poljaničku 12.
Mihajlu je rečeno da će mu pretresti kuću i oduzeti oružje koje poseduje, jer su znali da je strastveni lovac i da lovi u svim poznatim lovištima u Hrvatskoj i inostranstvu.
Nisu imali validna dokumenta potrebna za ulazak u kuću, niti su imali dozvolu za pretres stana.
Bez dozvole vlasnika otvarali su fioke, plakare, preturali posteljinu.
Sve vredno, zlato i novac, uzeli su.
Posle 10–15 minuta krenuli su ka izlazu.
Mihajlo je krenuo za njima niz stepenice, iza njih, i oni su ušli u kombi.
Prišao im je, pitao zašto mu oduzimaju puške, zlato i novac.
Oni su se vozili u kombiju, a on ih je pratio.
Otvorio je vrata, posvađao se i zahtevao da mu vrate ono što su mu uzeli, ali je jedan od njih tad pucao na njega.
Mihajlo Zec je bio upravnik mesare "Križevčanka" na početku Petrinjske ulice. Po rođenju Srbin, poznavao je mnoge javne ličnosti, ali su i mnoge sudije, advokati i tužioci poznavali Mihajla Zeca. Poznavao ga je i Munib Suljić. Od njega je nabavljao meso za svoju pečenjaru u Svetom Križu Začretju.
Iako su mnogi od njih kupovali, pa i dobijali najbolje komade mesa, križevačkom direktoru je otvoreno govoreno da je "četnik" i "petokolonaš", iako je Mihajlo izdašno plaćao i Hrvatsku vojsku i HDZ.
Policija je tokom uviđaja pronašla otkucanu pretnju Hrvatske odbrane (ne Oslobodilačkog pokreta) ispisanu na pisaćoj mašini u dnevnoj sobi, gde je Mihajlo Zec zamoljen da napusti Hrvatsku do 24. decembra, jer "vaš život neće vredeti ništa".
Sledi citat, doslovno, sa greškama:
"Kuču i ostale nekretnine ne možeš otuđiti (upozorena Općina Trešnjevka i skupština grada Zagreba) sve će se predati hrvatskoj državi za zbrinjavanje Hrvata nad kojima je izvršen genocid. Znamo da si devize prebacio zajedno sa svojom zlatninom, a kako je to oteto Hrvatskoj, i za to sledi kazna. Sveta nam je dužnost da u roku 24 sata očistimo Hrvatsku, i da više ni jedan opanak ne gazi ovu svetu zemlju".
U spisu se nalazi i dopis Vojne policije Grude u kojem se tvrdi da su od uhapšenih pripadnika "Srpsko četničke vojske širom Herceg Bosne" saznali da je Mihajlo Zec bio saradnik pobunjenika u tzv. SAO Bosanske Krajine".
Ovo je samo jedan od podataka iz sudskog spisa "Slučaj Zec", a reč je o zapisniku o uviđaju nakon pretresa porodične kuće.
Prvi podaci o zločinu su bili veoma oskudni.
Zapravo je policija bila ta koja je dala obaveštenje da se on desio.
"Te noći kada su ubijeni Mihajlo Zec i njegova 12-godišnja ćerka i njegova supruga Marija (35) odvedeni su na gubilište kod Planinarskog doma Adolfovac na Sljemenu, moj kolega Marinko Jurasić, koji je u to vreme stanovao u toj ulici, te nedelje napisao oskudnu ali istaknutu vest 'Ubistvo i kidnapovanje'. Tek kasnije će se saznati da je Zec likvidiran hicima iz Heckler & Kocha sa prigušivačem. Samo u sredu, 11. decembra u Zagrebačka policija će na konferenciji za novinare saopštiti da je u to vreme na mestu zločina primećen policijski kombi, a lica u njemu bila u kamuflažnim uniformama. "
Prema službenoj policijskoj belešci, Gordana Zec (8) je tek što je legla kad je čula zvono. Ona je ugledala pred kućom džip sa gumom na poleđini pored kojeg je bio hrvatski grb veličine desetak centimetara. Devojka je rekla policiji da je mama gledala televiziju u dnevnoj sobi, tata spavao u roditeljskoj sobi i brat u njenoj sobi, u njoj je bila "seka Aki", kako su zvali Aleksandru Zec.
"Vraćao sam se kući iz Prečkog kada sam dobio obaveštenje:
'U Poljičkoj ulici se dogodilo ubistvo', priseća se 30 godina kasnije penzionisani Branko Lazarević.
"U redu, idem tamo! Stigao sam brzo jer nije bilo teško pronaći ulicu. Iz daljine već sam video 'plavu rotirku' na kraju ulice, vatrogasci su osvetlili mesto gde je u bademantilu, u blatu, pet stopa od kuće ležalo telo ubijenog. Dragutin Habljak, iskusan operativac koji je vodio uviđaj, rekao je o kome je reč", podseća prvi šef zagrebačke istražne ekipe.
Iste noći "pokupljeni" su operativci iz policijske stanice, uviđaj se radio do jutra.
Iste noći policajci u civilu su pozvonili na sva kućna vrata.
Ljudi su bili uzdržani. Razlog će biti poznat uskoro.
Jedan od meštana Poljičke, čiji su automobil počinioci zločina udarili, nakon što su prethodno udarili u ogradu, video je nekoliko ljudi u policijskim uniformama i automobil sa policijskim tablicama.
To je činjenica zbog koje je Poljička živela u strahu.
Očevidac bekstva izvršioca sa mesta zločina zabeležio je njihovu registraciju.
Uskoro će se ustanoviti da se radilo o kombiju koji je registrovan u Policijskoj upravi Gospić, a putem auto-knjižice vozila utvrđena je i osoba zadužena za kombi.
To je bio ključni podatak koji je policiju doveo do petorice koju će uhapsiti zbog sumnje da su ubili Mihajla Zeca.
Neke od njih članovi Zagrebački specijalci "Alfa" uhapsiće u dvorištu sedišta MUP-a u Vukovarskoj.
Beli kombi je bio parkiran na Zagrebačkom sajmu, gde je bila i baza "merčepovaca” pre polaska u akciju.
"Uradio sam uviđaj na kombiju i u njemu je bilo nekoliko civilnih i policijskih tablica. U njemu su bile i konzerve."
Nedelju dana nakon zločina, policija je saopštila da su 12. decembra uhapšeni Nebojša Hodak (25), a dan posle Munib Suljić (32), Siniša Rimac (18) i Igor Mikola (20), dok je Snježana Živanović (20), tada trudna Mikolina supruga, uhapšena 16. decembra.
Policija je prijavila da su se osumnjičeni predstavljali lažnim ličnim kartama pripadnika rezervnog sastava hrvatske policije, i da je u toku veštačenje njihovog naoružanja i tragovi od dva vozila.
Kada su petorica osumnjičena za krivično delo sa rukama vezanim lisicama odvedeni u Đorđićevu, već su počeli "paralelni" pritisci i pokušaji uticaja na istragu.
Međutim, tadašnji politički, ali i policijski vrh bio je rešen da razreši ubistvo i privede počinioce pravdi.
Šta se dalje desilo druga je priča kako su iskazi dati pred istražnim sudijom zbog formalnog propusta jer nisu dati u prisustvu advokata, a danas ipak „slučaj Zec“ formalno zatvoren, jedan od najsumnjivijih predmeta hrvatskog pravosuđa.
Konkretna krivica za ovo delo je pripisana političarima, sudijama, tužiocima...
"Izolovali smo ih, razgovarali sa svakim pojedinačno, kada su videli da jesu ostavljeni na cedilu, počeli su da se otvaraju. Ne sećam se ko je prvi počeo da govori, ali je bilo suza. Bili smo uporni. Ubrzo su počeli da optužuju jedni druge i znali smo da smo na dobrom putu", priseća se danas jedan od ključnih policijskih operativaca u "slučaju Zec“.
Načelnik zagrebačke policije tada je bio Ante Devčić, koji je svim potčinjenim, od njegovog zamenika Damira Lončarića, do svih operativaca dao slobodnu volju i podršku u rešavanju predmeta "za sud" i prikupljanje svih dokaza.
"Nisam bio uključen u razgovore, ali sam bio na fakultetu i čuo samo da je neko priznao da su devojku i ženu odveli u Adolfovac. Odmah su ih vezali, priznali gde su ih zakopali. Organizovali smo veliki tim, tu je bio istražni sudija, tužilac, veštak za balistiku. Vezali smo osumnjičene i krenuli na Sljeme", seća se Lazarević.
"Kao novinar crne hronike, sećam se da je bila subota i jesam pronađen na uglu Đorđića i Amrusa kada je nekoliko ljudi vezanih lisicama ušlo u policijska vozila sa jakim obezbeđenjem specijalaca sa fantomkama iz zgrade sedišta kriminalne policije u Đorđićevoj."
"Ostavio sam devojku da stavi jednu na dva–tri metra od žene (majke Marija) i od graba i ostavio joj noge. Neko mi je rekao da joj vežem oči. Uzeo sam komad čaršava koji joj je visio oko vrata i povezao joj oči. Kada sam joj povezao oči, rekao sam joj da ispale samo jedan metak. Okrenuo sam se posle toga i nisam to više želeo da gledam. Čuo sam pucnjeve", ostaće upisano u policijski zapisnik u iskazu jednog od osumnjičenih za likvidacija Marije i Aleksandre Zec.
Sve se kasnije odigralo veoma brzo. Već 23. decembra Županijsko državno tužilaštvo u Zagrebu je podnelo zahtev za vršenje istrage o ubistvu sa predumišljaljem za koje je bilo predviđena maksimalna kazna zatvora od 20 godina. Prema Kriminalom odeljenju Vrhovnog suda od 19. januara 1992. zauzet je stav da bi, s obzirom na visinu kazne i vrstu krivičnog dela koje je već na snazi, na prvom saslušanju okrivljeni morali da imaju branioca.
I tako su priznanja osumnjičenih pred istražnim sudijom postala pravno nevažeća.
Da su krivi za obično ubistvo, za šta bi mogli biti osuđeni na 15 godina zatvora, ne bi morali da imaju branioca, pa je upravo na zahtev Vladimira Šeksa, tadašnjeg šefa državnog pravnobranilišta, kvalifikacija ublažena.
Međutim, istražni sudija Božidar Janković je 26. marta 1992. izdvojio zapisnik uz priznanje okrivljenog.
Pravna komplikacija slučaja Zec počela je zbog Ustava iz 1990. koji je ukinuo smrtnu kaznu, i preuzimanjem Zakonika o krivičnom postupku SFRJ juna 1991. pola godine pre zločina.
Tada su reči "smrtna kazna" izbrisane iz svih odredaba preuzete i zamenjene rečima "kazna zatvora od 20 godina".
Tri dana nakon prvog saslušanja, zamenik okružnog tužioca Tihomir Rubeša je tražio istragu o "ubistvu sa preumišljajem".
Onda su istražne sudije Božidar Jovanović i Marijan Horvatinović 9. januara 1992. godine saslušale osumnjičene u prisustvu branioca i svi su se prisutni branili ćutanjem.
Optužnica je podignuta 11. maja 1992.
Samo deset dana kasnije, u zatvoru u Remetincu, čekajući suđenje, posetio ih je je takođe potencijalni osumnjičeni i komandant Tomislav Merčep.
Prvo suđenje je počelo 16. juna 1992. odbijanjem da se održi ročište bez javnosti.
Ali pritisak porodica optuženih, ali i nekih branilaca, bio je vidljiv i u medijima u sudnici.
Optužili su novinare da su, zbog objavljivanja i fotografija identiteta uhapšenih, nekih od njihovih članovi porodice nakon pada Vukovara likvidirani ili završili u logorima.
Posle nešto više od mesec dana, 9. jula 1992. Mitko Naumovski (sada pokojni, kasnije advokat), kao predsednik Pretresnog veća je doneo oslobađajuću presudu.
Pretresno veće je zaključilo da nema dokaza da je Siniša Rimac ubio Mihajla Zeca, a Munib Suljić Aleksandru i Mariju Zec.
A za automatsku pušku pronađenu kod Stjepana Manđarela, koju je dobio od supruge Igore Mikole, utvrđeno je da je puška iz koje je ispaljeno osam hitaca u glavu i grudi Marije Zec, a sedam u glavu i jedan u nadlakticu Aleksandre Zec.
Na remenu automatske puške je hemijskom olovkom napisano "MIGOR“ .
Ali ni to nije značilo da je baš Mikola iz tog oružja ispalio smrtonosne hice.
Utvrđeno je da su vozila koristili svi pripadnici jedinice.
Sud je odbio da ga sasluša kao svedoka šefa istražnog tima Branka Lazarevića.
Posle nepravosnažne oslobađajuće presude tužilaštvo je u novembru zaključilo da nema osnova za žalbu, pa je oslobađajuća presuda postala pravosnažna 24. novembra 1992. godine.
Tada je državni tužilac bio Stjepan Herceg, a podneo je 8. marta zahtev za zaštitu zakonitosti protiv rešenja sudije Jovanovića o odvajanju zapisnika sa priznanjima okrivljenih bez branioca.
Vrhovni sud, u veću kojem je predsedavao dr Petar Novoselac, taj zahtev odbio kao neosnovan.
Objašnjava se da je istražni sudija interpretirao smisao zakonske odredbe.
I slučaj je zatvoren.
Nakon što je "Globus" objavio policijske zapise 1994. godine, i Tomislav Merčep je, prema priznanjima optuženih, podneo tužbu protiv medija, a zbog pisanja medija podneli su tužbe i drugi protagonisti iz optužnice.
Siniša Rimac je u vreme ubistva imao 18 godina.
Kada je saslušan o ubistvu porodice Zec, saznalo se i za ubistvo Saše Antić u Pakračkoj Poljani, zbog čega je osuđen na osam godina.
Pomilovao ga je Stipe Mesić, a njegov prethodnik Franjo Tuđman odlikovao.
Munib Suljić je preminuo od teške bolesti, na izdržavanju kazne od 12 godina zatvora zbog zločina u Pakračkoj Poljani.
Kroz "crnu hroniku" prošao je i Nebojša Hodak, koji je je osuđen za drogu, a 2005. godine osuđen je na godinu dana zatvora zbog pokušaja iznude.
Na suđenju Tomislavu Merčepu za ratne zločine protiv civila, 14. decembra 2012, kao svedok će reći pred sudijom Zdravkom Majerovićem da nije imao nikakve veze sa ubistvom porodice Zec.
"Nije tačno da sam priznao i pokazao zakopana tela žena i devojke koje sam poznavao a prezivale su se Zec", rekao je Hodak.
Igor Mikola je godinama bio u bekstvu u Peruu, gde se skrivao, optužen je za pomaganje u ubistvu Saše Antića u Pakračkoj Poljani.
Sem se predao peruanskoj policiji u julu 2014, nedelju dana nakon što je Goran Stavrić, zvani Kljaki, likvidiran dok je bio sa njim u gradu Miraflores, okrugu peruanske prestonice.
Prema peruanskim medijima, "Stavrić je ubijen zato što je zbog njegove greške policija zaplenila 200.000 dolara vrednu pošiljku kokaina", a Mikola je tajno izručen Hrvatskoj 22. oktobra 2015.
Četiri godine kasnije, u januaru 2019, ponovo je bio na meti istrage jer ga je u avgustu 2018. prijavila knjigovođa i finansijska savetnica Karin Peruško, koja je postala žrtva pretnji ljudi povezanih sa zloglasnom italijanskom mafijom u organizaciji Kamore.
"U moju kancelariju je došao čovek koji je predstavio kao Željko i pretio mi. Ujedno mi je taj Željko pokazao spisak ljudi koje mora da ubije, a na vrhu je bilo moje ime, uz pomoć trećih lica, kao i snimke nadzornih kamera, uspeo sam identifikuju da se Željko zove se Igor Mikola", rekla je Karin Peruško u policiju.
Bivša Mikolina supruga Snježana Živanović, koja je stupila u jedinicu jer je njen otac kao Srbin imao problema u Senju, ništa više ne zna o tom zločinu.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, Twitter nalogu i uključite se u našu Viber zajednicu.
