Izvor: Blic, 19.Sep.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zlo u zlu
Masakr u Novim Banovcima u Dunavskoj 44 davno više nije na prvim stranicama listova, ali mene upravo zato zanima tema koju on pokreće. Reč je nesumnjivo o patološkom činu. Što je deo naše javnosti podsećao da okrivljenog ne možemo smatrati krivim dok to nije dokazano, normalna je reakcija svake civilizovane sredine. Pa uprkos tome, gotovo svi naslovi u štampi tretirali su optuženog kao monstruma sa što više pojedinosti o njegovom životu, stanu, biblioteci, kao i o zločinu i nesrećnim >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žrtvama uz opis jauka nesrećnog petogodišnjaka. Nesumnjivo što je zločin monstruozniji, to je pisati o njemu probitačnije za tiraž. To je jasno i to je tako ne samo kod nas nego i u svetu gde god postoji visokotiražna štampa.
Ono što je manje jasno pitanje je zašto narod toliko voli da o tome čita. Iz istih razloga što voli da gleda filmove o nasilju, katastrofama i zločinu sa što više krvi i žrtava. Da bismo se približili odgovoru, morali bismo pozvati u pomoć najsmelije savremene psihologe koji bi, bez zazora, a ne onako rutinski sa rukama u džepovima, izrekli nekoliko klišetiranih sudova na ovu ozbiljnu temu.
Iako nisam psiholog, usuđujem se da se sa stanovišta antropološkog pesimizma, kome sam sve više sklon, upitam da li u svakom čoveku ne prebiva dobra mera zla kad toliko uživa da čita o zlu. Ja se branim od sopstvenih misli i osećanja, čak i saosećanja o tome, tako što sam prestao da čitam o događaju u Novim Banovcima kad sam posumnjao u čistotu impulsa da se što više o tom zločinu sazna do poslednjih monstruoznih detalja.
„Ne dovedi nas u iskušenije", kaže drevna molitva koja postoji na svim jezicima sveta. A u drevnim rečima sadržane su jednostavne istine, čak i kad nisu prijatne. I zato se retko pitamo o njihovom najdubljem smislu.
