Izvor: Večernje novosti, 28.Sep.2012, 22:17   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zlatno doba na sceni

NIKAD nije kasno da se igra strasno, pa i u osmoj deceniji života. Reč je o neobičnom pozorišnom nastupu glumaca amatera iz beogradskih gerontoloških klubova Čukarice, Palilule i Stacionara za stare u Diljskoj ulici. Prvi put, njih šesnaestoro u komadu "Igrajući žrtvu", savremenih ruskih autora Vladimira i Olega Presnjakova, pokazali su kako se lepo može dodatno pozlatiti i zlatno životno doba. Nije bilo kostima. Garderoba obična, svakidašnja. Scena skromno opremljena, kako i zahteva >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << predstava koju su odabrali... Dugačak sto sa "porotnicima" koji, "presuđujući žrtvi", optuženoj da je kriva za smrt davljenika. A u vrhu "sudija", zapisničar i snimatelj koji kamerom beleži "rekonstrukciju zločina". - Odabrali smo ovu predstavu, eto tako, dopala nam se zbog pesme: "Tvoj prsten još nosim na ruci" - kažu nam glumci, prvi put u ovoj ulozi, a svi u poodmaklim godinama. - Nikad nije kasno da se i život preokrene u glumu. A možda je i čitav život bio takav. Tekst naučen, od reči do reči - napamet. Glumci, kao da su i sami živeli uloge koje tumače. Sala Male scene bila je prepuna. I parter i balkon. Odjekivali su aplauzi, posle svakog čina i one pesme - koju su zavoleli.SAD JE VREME Predstava koju su u petak odigrali članovi dramskih sekcija tri gerontološka kluba iz Beograda, bila je završnica Festivala stvaralaštva starijih "Zlatno doba". Festival se održava punu deceniju, a ovogodišnji je imao slogan "Pridružite se, sad je vreme!" - Uspeli smo, ali je od uspeha predstave važnije da nam je ona ulepšala dane - kaže Čedomir Vlajčić, glumac amater, u punoj sedamdesetoj. - Vežbali smo, družili se, pevali. A vežbali su mesecima. Dnevno i po tri, četiri sata. - I više - dodaje Kristina - Kika Bulatović, prvi put u ulozi glumca, sudije, kao i u životu, "malo se sudi, a malo se očijuka". Priča nam da je pevač, solista, i to uspešan. A sad je sigurno da može da bude i - glumac. I to dobar. - Pozorište?! To je u jednom i duša i telo. Glas i pogled. Ma, divno je kad se uverite da sve to možete. Kraj predstave. Glumci su zaplesali. Udvoje. Utroje. Pa se menjaju, da svako sa svakim zapleše. Kao da ovo nije njihovo treće doba. - Telu snagu daje srce, a meni je sada, evo, ovoliko - stavlja ruku na grudi Slavica Osman. U publici su bila i deca ovih ljudi, njihovi prijatelji iz klubova. Stižu čestitke, buketi cveća. Ruke nijednog glumca nisu ostale prazne. Ostali su dugo na Maloj sceni "Raša Plaović", ozareni i ohrabreni da je život lep.

Nastavak na Večernje novosti...