Izvor: Večernje novosti, 11.Sep.2012, 23:50   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Zlatkov put od očaja do zvezda

LEŽAO sam u bolnici i kroz glavu mi je prolazilo da bi najbolje bilo da se ubijem. Molio sam prijatelje da mi donesu pištolj. Oni nisu to hteli, a ja sam onda pokušao lekovima. Sva je sreća da nisam uspeo. Imao sam 23 godine i tek saznao da ću ceo život provesti vezan za kolica. Nisam želeo da živim! A kamoli da sam pomislio da ću na olimpijadi osvajati medalje za svoju zemlju.Dug je put prešao Zlatko Keslar (52) od noći u kojoj je u saobraćajnoj nesreći ostao paralizovan od struka nadole, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << pa do danas kada je postao naš najtrofejniji stonoteniser u konkurenciji paraplegičara. Ovaj hrabri čovek je posle pada ustao, očistio prašinu i nastavio kao da ništa nije bilo. Stigao je u tim kolicima na šest olimpijskih takmičenja, odakle je doneo čak pet medalja. Bio je svetski i evropski šampion. Ukupno je osvojio 25 medalja. Sa Paraolimpijskih igara u Londonu se nedavno vratio okićen srebrom.- U početku nisam mogao da se pomirim sa sudbinom. A ko bi normalan i mogao. Kako život da provedem u kolicima - priseća se Zlatko, a onda se polako vraća na taj dan. Za njega crnu nedelju, 10. aprila 1983. godine.- Pošao sam "fićom" iz svog Bača u Bačku Palanku na fudbalsku utakmicu. Pas je istrčao na put, a ja da ga izbegnem, završim u jarku.Prebačen je u bolnicu u Višegradskoj u Beogradu. Doktori nisu hteli da mu kažu da fudbal može da zaboravi.VEČERE - RANIJE, sećam se, pitaju me ljudi kako ja nepokretan igram stoni tenis. I raspituju se da li bih mogao da igram protiv njih. Ja, da bih igru učinio malo zanimljivijom, opkladim se u večeru. Al' sam tada dobro jeo - šali se Kesler.- Ležaću malo u bolnici dok se ne oporavim, a onda se vraćam fudbalu. To sam i govorio mom terapeutu, sve dok me on jednog dana nije pozvao da razgovaramo: "Ne mogu da te lažem, imaš pravo da znaš - rekao mi je - ti više nećeš hodati"! Svet mi se srušio.Ipak, posle prvobitnog šoka, depresije, teških, mučnih dana, pomisli na suicid, Zlatko je skupio snage da krene dalje.- Polako sam počeo da otkrivam da su mi neke stvari dostupne bez obzira na to što nisam mogao da pokrećem noge. Kažu mi jednog dana, kada sam u banji bio na oporavku: "Hajde da voziš kola". Mislim se, jeste li vi ljudi normalni?! Onda mi pokažu da postoje kola sa komandama prilagođenim za invalide. Mic, po mic, i ja počnem da vozim kola.A tako je bilo i sa sportom koji će kasnije proslaviti Zlatka. Iako je pre nesreće rekreativno igrao stoni tenis, nije mu palo na pamet da bi ponovo mogao da uzme reket u ruke. Dok ga nisu nagovorili. Posle toga nisu mogli da mu ga otmu.- U Novom Sadu sam počeo da igram, u početku više iz hobija, a onda sam video da to više nije šala. Postajao sam sve bolji i bolji. Znao sam da ću ceo život posvetiti stonom tenisu - kaže ovaj junak.Dobio je poziv iz reprezentacije. Krajem osamdesetih godina na evropskim i svetskim prvenstvima pored imena Jugoslavija po pravilu je stajalo - Zlatko Kesler. Na kraju takmičenja pored tog imena skoro uvek bi bilo ispisano - zlatna ili srebrna medelja.A onda je došlo vreme za prvu paraolimpijadu. Barselona 1992. godine. Osvojena je bronza.- Znao sam da ću na sledećim igrama osvojiti zlato, i to se dogodilo. Pred Atlantu me je trenirao čuveni kineski trener Čen Bao Čin, koji je živeo u Novom Sadu i kome sam mnogo zahvalan.Usledile su medelja i u Sidneju i Atini. Odličje je izostalo samo u Pekingu. Ali, da je to bio samo loš dan jer je Zlatko ispao u četvrtfinalu, dokazao je u Londonu, gde je ponovo nastupao u finalu. Kako nam je otkrio, po svemu sudeći - poslednji put.- Dosta je bilo - završava Zlatko. - London je bila moja poslednja olimpijada. Ali, povlačim se srećan. Sa medaljom na vratu. Vreme je za mlađe.

Nastavak na Večernje novosti...