Izvor: RTS, 14.Nov.2009, 09:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Zla kob porodice Knežević
Ima ljudi koji nikada nisu upoznali sreću, ali stoički podnose svoju tešku sudbinu, ne želeći da bilo koga opterete, iako im je pomoć preko potrebna. Takva je porodica Knežević iz Bašaida kraj Kikinde.
Sve srećne porodice liče jedna na drugu, svaka nesrećna porodica nesrećna je na svoj način. Roman koji počinje tim rečima, i pored tragedije koja će se dogoditi, završava se nadom i nagoveštajem srećnog života. U priči o porodici Knežević iz Bašaida nada >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << se ne nazire - i to je istinska nesreća ove porodice.
"Niste morali, možda je nekom drugom potrebnije", tim rečima 55-godišnja Dobrila Knežević iz Bašaida dočekuje aktiviste Crvenog krsta koji donose pakete hrane i sredstava za higijenu.
U njenoj kući, u ulici Branka Radičevića, naselile su se bolest, memla i prašina. Suprug Sava se još kao petogodišnjak razboleo od dečje paralize.
"Redovno sam završio osnovnu i srednju školu i višu tehničku. Do pre pet godina radio sam u Hemiku kao tehničar na destilaciji vode", priča Sava milujući nemirnog Iliju.
Njihov dvadesetjednogodišnji sin Ilija boluje od cerebralne paralize i epilepsije. Rodio se, kaže njegova majka, kao zdravo dete, ali se razboleo od vlage u kući.
Kuća u kojoj stanuje tuga
Kuća nije stara, ali šta vredi kad niko nije sposoban da se stara o njoj. Dobrila, rodom iz Drvara, ima urođeno iščašenje kukova. Supruga je upoznala preko novina, priča Dobrila. Nije znala da voli da pije, pa se uz sve bolesti nad njih nadvila još jedna nevolja - alkohol. Kad popije, Sava zna da bude agresivan, tuče nju i dete i izgoni ih iz kuće.
Savina penzija je 16.000 dinara, a na ime tuđe nege i pomoći za Iliju dobija još 17.000. Po kriterijumima Zakona o socijalnoj zaštiti Kneževići nisu socijalno ugroženi.
Ipak, ovoj porodici je, osim materijalne, neophodna i drugačija vrsta pomoći. Očigledno je da oni ne mogu da brinu o sebi i o kući u kojoj, pored njih, stanuje samo tuga.
